Тамара Огњевић, историчарка уметности и гастрохеритолог – Артис центар
Код православних Срба ништа не симболизује Божић тако као чесница – обредни хлеб-колач који се ломи током божићног доручка, правог банкета који долази након четрдесетодневног поста који претходи овом великом празнику. Иако су бадњак, као нарочито симболично дрво, и божићна печеница – односно прасе печено на ражњу, окоснице православне божићне традиције, чесница је срце овог важног ритуала, колач који с нестрпљењем очекују сви окупљени око свечане трпезе 7. јануара када православци славе Божић.
Прича о чесници је старија од колективног памћења. Нема сумње да је реч о древном обредном хлебу какав су људи од памтивека приносили као жртву боговима у циљу обезбеђивања благостања, напретка, а пре свега плодности усева од којих су живели. Хлебна жртва лежи у самом темељу човекове укупне религиозности, а причу о Авељу и Каину, синовима Адамовим, који приносе на жртву хлеб и месо, читамо у библијским изворима, као образац који погачи од доброг пшеничног брашна даје божански приоритет. Једна од најзанимљивијих представа приношења жртве Адамових синова може се видети у Дечанимa, драгуљу међу средњовековним манастирима Србије, који се налази под заштитом Унеска.
Као неотуђиви део нематеријалне баштине Србије, чесница у складу са својом наменом рефлектује шарено ткање локалних веровања и обичаја. Иако је у основи реч о округлом хлебу од белог брашна, чесница заправо, метафорично гледано, има хиљаду лица у зависности од традиције сваког појединог краја Србије или дела света у коме Срби живе. Тако се негде прави од бесквасног теста, тек са мало соли и уља, док се на другим обогаћује млеком, јајима и квасцем, а на трећим прави као слатка пита с медом и орасима. То су само неке од варијација када је о чесници реч и у великој мери зависе од локалне традиције, али и креативности домаћица које устају пре сунца како би на Божић замесиле овај хлеб-колач који симболизује благостање и напредак.
Чесница изашла на улице
Последњих година је чесница, изразито породични обредни колач, изашла и на градске улице, па у ломљењу џиновских чесница направљених од неколико десетина килограма брашна учествују бројни грађани. Изазов је велики јер се у овакве чеснице ставља златник, а у њеној припреми учествују најбољи градски пекари. Тако је Божићни хлеб са хиљаду лица прешао дуг пут од обредне ратарске погаче до симбола саборности и својеврсне туристичке атракције.
У не тако давна времена када је већина српског становништа живела на селу, чесницу су месили мушкарци-ратари. Веровало се да од ње зависе усеви, па су је пратили нарочити ритуали у самом процесу припреме. Домаћин-орач који је припремао чесницу стављао би рукавицу на десну руку којом припрема хлеб и огртао се поњавом или животињском кожом како би година била родна. Верује се да је на тај начин узимао лик прародитеља, а да је сам процес симбол непрекинуте традиције приношења хлебне жртве у кругу једне породице. У појединим крајевима чесницу је могла да меси само жена која је родила мушко дете, док се у другим водило рачуна да то чини млад, здрав и вредан човек. За чесницу се увек користи такозвана „неначета“ вода, односно вода са бунара и извора извађена у рано јутро на Божић од које нико није пио. У сеоским крајевима, тамо где још увек постоје отворена огњишта, она се пече испод пепела, а изузетно ретко испод сача.
Само име овог обредног колача је словенског порекла и долази од појма чест – део, удео, што указује на традицију дељења колача на све који присуствују обреду. Чесница се искључиво ломи. Никада се не сече. Некада су је ломили само мушкарци, а најстарији међу њима – домаћин куће је опредељивао које парче иде коме од укућана. То је време великих сеоских заједница, које су функционисале по строгој хијерархији у сваком смислу, а посебно када је реч о подели послова. Тада је чесница у коју се данас ставља само новчић, прављена са много такозваних белега, односно малих објеката који симболизуј у усеве и сеоске послове. Када домаћин подели чесницу, свако би проверавао шта је у свом делу колача добио и на основу тога знао који ће послови бити у његовој надлежности до следећег Божића.
Развојем урбаног начина живота у Србији у последња два века бројни сеоски обичаји добили су градски лик, а многа веровања и друштвене праксе промењени и заборављени. Једноставни бесквасни колач од белог брашна, шаран лесковим гранчицама у градској средини постаје раскошни обредни колач, често сличан славском, премазан јајетом, украшен детаљима од теста и печатима са хришћанским симболима или обликован као букет ружа од квасног теста. У такаву чесницу се ставља само новчић, а у њеном ломљењу учествују сви укућани. Онај ко у свом комаду нађе новчић имаће среће са финансијама те године, што се у модерним временима сматра највећим благословом.
