Насловна НАЈАВЕ ПОВРТАРСКИ ДАНИ И ДИВАНИ “ДОБРОГ ЈУТРА“: Када, где и како сејати поврће?

ПОВРТАРСКИ ДАНИ И ДИВАНИ “ДОБРОГ ЈУТРА“: Када, где и како сејати поврће?

251

Последњу недељу октобра, од 25. до 29. овог месеца, редакција „Доброг јутра“ прогласила је повртарским данима и посветила их повртарским диванима. Повртари и они који тек желе да се упусте у ту производњу могли су да постављају питања, а ми ћемо покушати да пружимо одговоре на оно што их најчешће занима.

Октобар је месец велике динамике у повртњацима, када се завршавају једне и почињу друге производње, месец када се доносе одлуке, постављају питања, траже одговори и покушавају разрешити дилеме. Зато нам се чинио погодним за повртарске дане и повртарске диване „Доброг јутра“, којима би се наша редакција нашла на услузи и била од помоћи овом значајном и растућем делу пољопривреде и наших читалаца повртара.

Иако се сви надају Михољском лету које би продужило лепо ранојесење време и олакшало радове у повртњаку, истовремено и страхују од раних мразева који могу да прекину вегетацију топлољубивог поврћа, па је време бербе у пуном јеку за многе повртне врсте. Ипак, време је и за неке друге радове, каже наш угледни сарадник проф. др Жарко Илин.

Сади се лук и спанаћ на отвореном, салата у пластеницима

Ово је време садње на отвореном пољу црног лука из арпаџика и белог лука из ченова, док повртари који имају производњу расада празилука могу да га саде и на отвореном пољу и у заштићеном простору.

– У октобру је у току садња црног и белог лука. Црног лука из арпаџика, на отвореном пољу и у различитим типовима заштићеног простора за производњу младог лука у везицама или озимих сорти белог лука, за нормалну производњу и потрошњу током јуна, јула, августа и септембра наредне године – каже др Илин. – То је и крајњи рок за сетву спанаћа, за ранопролећну производњу, и рок за другу сетву салате за производњу расада за производњу у различитим облицима и типовима заштићеног простора, као што су леје, стакленици и пластеници.

У последњих четири-пет година на првом месту по производњи су паприка, парадајз, у дужем временском периоду бели лук, интересантан је и пасуљ.

Садња црног лука из арпаџика и белог лука из ченова обавља се на отвореном пољу, док пољопривредници који имају производњу расада празилука могу да га саде и на отвореном пољу и у заштићеном простору. Салата се у ово доба сади искључиво за производњу у лејама, стакленицима и пластеницима, обично без додатног загревања. Спанаћ, с друге стране, очекује директна сетва на отвореном пољу.

А да би овај посао успео, потребно је прво припремити земљиште, каже професор Илин.

Место у плодореду одређује дубину орања

Кад су у питању јесење припреме земљишта, мора да се уради уклањање жетвених остатака: ако се ради у башти или на окућници, следи припрема земљишта основном обрадом на дубину од 25цм, да земљиште буде фине, мрвичасте структуре, затим почиње сетва спанаћа, односно садња расада празилука, арпаџика и ченова. Једино је директна сетва код спанаћа, поручује наш саговорник.

– У октобру се на отвореним просторима ради основна обрада: ако ће бити повртарске врсте које долазе на прво место у плодореду, тада се обрађује на дубину од 25 до 30цм, ако су повртарске врсте које долазе на друго место у плодореду, онда је довољно 25цм, а ако су на трећем месту, довољна је основна обрада на 20 до 25цм. Пожељно је равнање и затварање зимске бразде, да бисмо формирали тај слој земљишта – саветује професор Илин – да буде као сунђер, да практично покупи сву зимску и ранопролећну влагу, а током зиме, у зависности од ниских температура доћи ће до уситњавања крупних земљишних агрегата.

То значи да је већ у трећој декади фебруара могуће једним проходом урадити квалитетну предсетвену припрему. Тада креће нова сезона и сетва: најпре грашак, па црни лук, а у другој половини већ може да почне сетва мркве, першуна и паштрнака и почетак садње кромпира.

Исплативост на дуге стазе

Кад се осврнемо на ову годину, тешко је закључити каква је била кад су у питању повртарске културе. Оно што мучи винаре и воћаре, повртарима не представља проблем, јер се исплативост културе увек мери на дуге стазе.

-Пошто је то дугорочан, врло озбиљан породични комерцијални посао, повртари сагледавају исплативост у најмање 15 до 20 година – истиче др Жарко Илин. – Мора да се узме у обзир циклус производње у једном тропољном, а чешће четворопољном плодореду, а то значи да треба бирати културе које су најисплативије у неком периоду од пет година. Више је разлога за то: први је чињеница да морамо поврће производити у плодореду, јер се другачије не можемо борити против болести и штетних инсеката. Други разлог је то што се гаји велики број повртарских врста – 50 до 70. Већи економски значај за индустријску производњу на великим површинама има преко 30 различитих врста, а изражени су и циклуси у тражњи и понуди у току једне године, што утиче на цену коштања и исплативост производње.

Томе треба додати и чињеницу да смо сведоци климатских промена, што у многоме мења целу слику. У неким годинама, као што је ова, владали су неповољни услови за производњу топлољубивих повртарских врста, као што су паприка, парадајз, краставци, диње, лубенице.

Салата се у ово доба сади искључиво за производњу у лејама, стакленицима и пластеницима, обично без додатног загревања

– Ако имамо обилне падавине с прохладним временом у једном периоду, а онда са високим температурама, као што се често догађа, такве године су врло неповољне, што значи да ће понуда на приближно истим површинама, бити мања, а цена већа. Због свега тога тешко је издвојити повртарске врсте које су у кратком периоду најисплативије – преноси професор Илин дугогодишње искуство. – У последњих четири-пет година на првом месту по производњи су паприка, парадајз, у дужем временском периоду бели лук, интересантан је и пасуљ. Тако је претпрошле године, у недостатку лука, јер је била врло неповољна година, цена била веома висока, али је питање када ће се она поновити, те је питање исплативости производње и даље врло компликовано и на њега је тешко одговорити.

Зашто повртари избегавају пластенике

Када су у питању инвестиције у нове технологије, чини се да повртарство прилично заостаје за осталим гранама пољопривреде. Професор Илин пружио је врло занимљиву анализу ситуације у свету и у нашој земљи, истичући да избегавање производње поврћа у заштићеном простору има своју логику.

– Улагања у пластеничку производњу неупоредиво су већа, али пружају и неупоредиво већу сигурност, јер поврће није директно изложено неповољним климатским условима. Површине повртњака под различитим типовима заштите расту у развијеном свету за 30 посто годишње, а код нас је то један до два посто, што је премало. Зашто? Зато што још увек може релативно лепо да се живи на великим површинама од искључиво ратарске производње, где је целокупан процес механизован, где је могуће максимално користити механизацију, а број часова рада појединца сведен на 4 до 5 до максимум 30 дана у току године. У повртарској производњи, поготову у заштићеном простору, по једном хектару се ангажује од четири до десет радника, сваки дан, 365 дана у години. Један радник се рачуна на 1.000 до 1.200м2 у пластеничкој производњи, где је тај технолошки процес мање механизован. Да је производња максимално механизована, чак и компјутеризована, један радник могао би да обрађује око 2.500м2. У таквим условима производња је неупоредиво исплативија у предзимском, зимском и ранопролећном периоду, када другог свежег поврћа нема, или мали број врста успева на отвореном пољу, али је врло успешна и производња у рано пролеће, лето и јесен, што с овом зимском производњом затвара цео циклус производње, понуде и потражње. То је веома битно јер је циљ да обезбедимо континуитет у производњи, снабдевању и потрошњи свежег поврћа, што у свежем стању, али и за различите облике прераде, како бисмо могли да га имамо на трпези читаве године.

Ипак, кад је у питању велики простор, лакше је ићи старим, утабаним стазама, чак и ако уз улагање добијете континуитет. Када се томе дода хронични недостатак радне снаге, који је у производњи на отвореном значајно мањи у односу на ону у пластеницима, јасно је зашто у многим крајевима, и поред бројних подстицаја за мале пољопривреднике да своје поврће ставе под пластику, она заврши неупотребљена, у неком углу у дну дворишта.

Велика улагања за висок профит

Професионални произвођачи имају пластенике на већим површинама: од 0,5 до 0,8 хектара, чак и до 5,2 хектара, и то су обично блок типови високих пластеника и стакленика, који пружају најбоље услове, али су ту инвестиције знатно веће. Оне, уз минимално улагање, износе од 55 до 60 и до 70 евра по метру квадратном. Код стакленика је тај износ и већи: 100 до 110 евра, а за неке ускоспецијализоване и наменске стакленике цена иде чак до 300 евра по метру квадратном.

То значи да могу да коштају преко три милиона евра по хектару, што су озбиљне инвестиције у такве пројекте. Међутим, ту је све максимално компјутеризовано, уз максималну контролу свих микроклиматских услова, технологије производње, тако да се ништа не препусти случају, а профит је прилично висок.

Пољопривредницима, без обзира на то да ли тек почињу производњу или су већ искусни, знање и припрема не представљају проблем, али недостаје им новац, односно, храброст да улажу. Улагања на нивоу државе везују се за подстицаје. Банке су ту углавном посредници, а већи произвођачи морају да конкуришу за неки од ИПАРД програма, јер су ови домаћи подстицаји углавном резервисани за мање произвођаче. Зато у Србији имамо само четрдесетак хектара под стакленицима и високим пластеницима који се греју. Кад се узме у обзир да се највише поврћа увози управо у овом, хладнијем делу године, јасно је колико је велика потреба за стакленицима са грејањем, у којима би се и преко зиме гајило поврће за наше потребе.

Лоше складиштење – велики губици

Бербом која је ових дана у пуном јеку, посао повртара се ипак не завршава. Плодове, листове и друге јестиве делове биљака ваља ускладиштити тако да што дуже остану свежи и квалитетни. Велики произвођачи у овом послу користе напредне технологије хлађења и претхлађења, мали су принуђени да их складиште како знају и умеју, да продају препродавцима или откупним станицама по ниским ценама или се удруже и набаве хладњачу. Ипак, веома је важно знати основне врсте и начине складиштења, јер ће им правилан избор начина спремања плодова омогућити квалитетнији производ и бољи наступ на тржишту, ублажујући сезонски карактер производње ии продаје.

Складиштење свежег поврћа може бити краткорочно и дугорочно, односно, да траје свега неколико недеља, или између 42 и 45 недеља.

– Краткорочно се чува углавном плодовито поврће, лиснато поврће, док се коренасто, кртоласто и луковичасто поврће обично чува дугорочно – каже проф. Илин. Суштина је да губици приликом складиштења и чувања буду минимални, не већи од 10 до 12 посто, а код кромпира не већи од 7 до 8 посто. Међутим, врло често, због неусловних складишта, као што су трапови, подруми, обичне шупе, надстрешнице, ти губици могу да износе чак и преко 50 одсто. Зато у производњи на великим површинама складишта треба да буду вентилирана, с контролом температуре и релативне влажности ваздуха.

Како истиче професор Илин, пре складиштења посебну пажњу треба обратити и на сам поступак бербе јер се ту праве највеће грешке, зато што долази до оштећења плодова, листова, луковица, кртола.

– Оштећени плодови тешко се могу чувати у дужем временском периоду јер су оштећена места обично улазне ране за проузроковаче болести који се могу јавити у складишту. Зато је неопходно током бербе користити платформе, комбајне, како бисмо смањили негативан ефекат живе радне снаге на повређивање и оштећивање вегетативних и генеративних органа. Након бербе, пре уласка у складиште, пре складиштења неопходно је уклањање свих примеса: делова листа, гранчица, делова стабла, земље, камена или других материја, а пожељно је и да се уради квалитетно класирање.

 Берба још траје

– Берба већине повртарских култура је прошлог месеца завршена и поврће иде или у свежу потрошњу или за потребе прерађивачке индустрије – каже др Илин. – Готова је берба паприке, парадајза, лубенице, диње, крајем месеца завршена је берба краставца корнишона, као и трећа косидба лиснатог першуна, а још увек је у току вађење кромпира, мркве, першуна, паштрнака, целера, као и сечење купуса, што за свежу потрошњу што за стављање у каце и кисељење, затим берба карфиола и броколе, за свежу потрошњу и хладну прераду, односно замрзавање, каже наш саговорник. Завршено је и вађење цвекле за кисељење и цеђење сокова. Беру се и недозрели топлољубиви плодови, попут парадајза који иде у туршију или на дозревање, ако услови дозволе, што значи бербу и дозревање само ако је суво време.

Могућност загревања одређује структуру производње

– У зависности од тога да ли су пластеници са додатним загревањем или без њега, постоје два општеприхваћена концепта у свету: у објектима где нема додатног загревања ради се смена или производња две или три врсте у току једне године. То значи да се у предзимском, зимском и ранопролећном периоду производе врсте које не захтевају додатно загревање, имају мале биолошке захтеве за успевањем и могуће је производити их без грејања, било из директне сетве или из расада – каже др Жарко Илин. – То је пре свега салата, и њоме су засађене највеће површине. Затим, ту је рукола, бели и црни лук за везице, празилук, као и ране купусњаче. У објектима са додатним загревањем може да се изведе целогодишња производња једне топлољубиве врсте, као што су паприка, парадајз, краставци, диња. У објектима без грејања, када прође опасност од јачих мразева, а то је обично прва половина прве декаде априла, мора бити припремљен расад, како би се у другој декади априла кренуло са садњом топлољубивих врста. Међутим, произвођачи често немају стрпљења да чекају прву декаду или почетак друге декаде априла, па с овим пословима крену већ од краја прве декаде марта и обично већ заврше ту садњу до мразева, али у објектима без додатног загревања морају да користе агротекстил за покривање биљака, како се поврће не би смрзло.