Poslednju nedelju oktobra, od 25. do 29. ovog meseca, redakcija „Dobrog jutra“ proglasila je povrtarskim danima i posvetila ih povrtarskim divanima. Povrtari i oni koji tek žele da se upuste u tu proizvodnju mogli su da postavljaju pitanja, a mi ćemo pokušati da pružimo odgovore na ono što ih najčešće zanima.
Oktobar je mesec velike dinamike u povrtnjacima, kada se završavaju jedne i počinju druge proizvodnje, mesec kada se donose odluke, postavljaju pitanja, traže odgovori i pokušavaju razrešiti dileme. Zato nam se činio pogodnim za povrtarske dane i povrtarske divane „Dobrog jutra“, kojima bi se naša redakcija našla na usluzi i bila od pomoći ovom značajnom i rastućem delu poljoprivrede i naših čitalaca povrtara.
Iako se svi nadaju Miholjskom letu koje bi produžilo lepo ranojesenje vreme i olakšalo radove u povrtnjaku, istovremeno i strahuju od ranih mrazeva koji mogu da prekinu vegetaciju toploljubivog povrća, pa je vreme berbe u punom jeku za mnoge povrtne vrste. Ipak, vreme je i za neke druge radove, kaže naš ugledni saradnik prof. dr Žarko Ilin.
Sadi se luk i spanać na otvorenom, salata u plastenicima
Ovo je vreme sadnje na otvorenom polju crnog luka iz arpadžika i belog luka iz čenova, dok povrtari koji imaju proizvodnju rasada praziluka mogu da ga sade i na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru.
– U oktobru je u toku sadnja crnog i belog luka. Crnog luka iz arpadžika, na otvorenom polju i u različitim tipovima zaštićenog prostora za proizvodnju mladog luka u vezicama ili ozimih sorti belog luka, za normalnu proizvodnju i potrošnju tokom juna, jula, avgusta i septembra naredne godine – kaže dr Ilin. – To je i krajnji rok za setvu spanaća, za ranoprolećnu proizvodnju, i rok za drugu setvu salate za proizvodnju rasada za proizvodnju u različitim oblicima i tipovima zaštićenog prostora, kao što su leje, staklenici i plastenici.
U poslednjih četiri-pet godina na prvom mestu po proizvodnji su paprika, paradajz, u dužem vremenskom periodu beli luk, interesantan je i pasulj.
Sadnja crnog luka iz arpadžika i belog luka iz čenova obavlja se na otvorenom polju, dok poljoprivrednici koji imaju proizvodnju rasada praziluka mogu da ga sade i na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru. Salata se u ovo doba sadi isključivo za proizvodnju u lejama, staklenicima i plastenicima, obično bez dodatnog zagrevanja. Spanać, s druge strane, očekuje direktna setva na otvorenom polju.
A da bi ovaj posao uspeo, potrebno je prvo pripremiti zemljište, kaže profesor Ilin.
Mesto u plodoredu određuje dubinu oranja
Kad su u pitanju jesenje pripreme zemljišta, mora da se uradi uklanjanje žetvenih ostataka: ako se radi u bašti ili na okućnici, sledi priprema zemljišta osnovnom obradom na dubinu od 25cm, da zemljište bude fine, mrvičaste strukture, zatim počinje setva spanaća, odnosno sadnja rasada praziluka, arpadžika i čenova. Jedino je direktna setva kod spanaća, poručuje naš sagovornik.
– U oktobru se na otvorenim prostorima radi osnovna obrada: ako će biti povrtarske vrste koje dolaze na prvo mesto u plodoredu, tada se obrađuje na dubinu od 25 do 30cm, ako su povrtarske vrste koje dolaze na drugo mesto u plodoredu, onda je dovoljno 25cm, a ako su na trećem mestu, dovoljna je osnovna obrada na 20 do 25cm. Poželjno je ravnanje i zatvaranje zimske brazde, da bismo formirali taj sloj zemljišta – savetuje profesor Ilin – da bude kao sunđer, da praktično pokupi svu zimsku i ranoprolećnu vlagu, a tokom zime, u zavisnosti od niskih temperatura doći će do usitnjavanja krupnih zemljišnih agregata.
To znači da je već u trećoj dekadi februara moguće jednim prohodom uraditi kvalitetnu predsetvenu pripremu. Tada kreće nova sezona i setva: najpre grašak, pa crni luk, a u drugoj polovini već može da počne setva mrkve, peršuna i paštrnaka i početak sadnje krompira.
Isplativost na duge staze
Kad se osvrnemo na ovu godinu, teško je zaključiti kakva je bila kad su u pitanju povrtarske kulture. Ono što muči vinare i voćare, povrtarima ne predstavlja problem, jer se isplativost kulture uvek meri na duge staze.
-Pošto je to dugoročan, vrlo ozbiljan porodični komercijalni posao, povrtari sagledavaju isplativost u najmanje 15 do 20 godina – ističe dr Žarko Ilin. – Mora da se uzme u obzir ciklus proizvodnje u jednom tropoljnom, a češće četvoropoljnom plodoredu, a to znači da treba birati kulture koje su najisplativije u nekom periodu od pet godina. Više je razloga za to: prvi je činjenica da moramo povrće proizvoditi u plodoredu, jer se drugačije ne možemo boriti protiv bolesti i štetnih insekata. Drugi razlog je to što se gaji veliki broj povrtarskih vrsta – 50 do 70. Veći ekonomski značaj za industrijsku proizvodnju na velikim površinama ima preko 30 različitih vrsta, a izraženi su i ciklusi u tražnji i ponudi u toku jedne godine, što utiče na cenu koštanja i isplativost proizvodnje.
Tome treba dodati i činjenicu da smo svedoci klimatskih promena, što u mnogome menja celu sliku. U nekim godinama, kao što je ova, vladali su nepovoljni uslovi za proizvodnju toploljubivih povrtarskih vrsta, kao što su paprika, paradajz, krastavci, dinje, lubenice.
Salata se u ovo doba sadi isključivo za proizvodnju u lejama, staklenicima i plastenicima, obično bez dodatnog zagrevanja
– Ako imamo obilne padavine s prohladnim vremenom u jednom periodu, a onda sa visokim temperaturama, kao što se često događa, takve godine su vrlo nepovoljne, što znači da će ponuda na približno istim površinama, biti manja, a cena veća. Zbog svega toga teško je izdvojiti povrtarske vrste koje su u kratkom periodu najisplativije – prenosi profesor Ilin dugogodišnje iskustvo. – U poslednjih četiri-pet godina na prvom mestu po proizvodnji su paprika, paradajz, u dužem vremenskom periodu beli luk, interesantan je i pasulj. Tako je pretprošle godine, u nedostatku luka, jer je bila vrlo nepovoljna godina, cena bila veoma visoka, ali je pitanje kada će se ona ponoviti, te je pitanje isplativosti proizvodnje i dalje vrlo komplikovano i na njega je teško odgovoriti.
Zašto povrtari izbegavaju plastenike
Kada su u pitanju investicije u nove tehnologije, čini se da povrtarstvo prilično zaostaje za ostalim granama poljoprivrede. Profesor Ilin pružio je vrlo zanimljivu analizu situacije u svetu i u našoj zemlji, ističući da izbegavanje proizvodnje povrća u zaštićenom prostoru ima svoju logiku.
– Ulaganja u plasteničku proizvodnju neuporedivo su veća, ali pružaju i neuporedivo veću sigurnost, jer povrće nije direktno izloženo nepovoljnim klimatskim uslovima. Površine povrtnjaka pod različitim tipovima zaštite rastu u razvijenom svetu za 30 posto godišnje, a kod nas je to jedan do dva posto, što je premalo. Zašto? Zato što još uvek može relativno lepo da se živi na velikim površinama od isključivo ratarske proizvodnje, gde je celokupan proces mehanizovan, gde je moguće maksimalno koristiti mehanizaciju, a broj časova rada pojedinca sveden na 4 do 5 do maksimum 30 dana u toku godine. U povrtarskoj proizvodnji, pogotovu u zaštićenom prostoru, po jednom hektaru se angažuje od četiri do deset radnika, svaki dan, 365 dana u godini. Jedan radnik se računa na 1.000 do 1.200m2 u plasteničkoj proizvodnji, gde je taj tehnološki proces manje mehanizovan. Da je proizvodnja maksimalno mehanizovana, čak i kompjuterizovana, jedan radnik mogao bi da obrađuje oko 2.500m2. U takvim uslovima proizvodnja je neuporedivo isplativija u predzimskom, zimskom i ranoprolećnom periodu, kada drugog svežeg povrća nema, ili mali broj vrsta uspeva na otvorenom polju, ali je vrlo uspešna i proizvodnja u rano proleće, leto i jesen, što s ovom zimskom proizvodnjom zatvara ceo ciklus proizvodnje, ponude i potražnje. To je veoma bitno jer je cilj da obezbedimo kontinuitet u proizvodnji, snabdevanju i potrošnji svežeg povrća, što u svežem stanju, ali i za različite oblike prerade, kako bismo mogli da ga imamo na trpezi čitave godine.
Ipak, kad je u pitanju veliki prostor, lakše je ići starim, utabanim stazama, čak i ako uz ulaganje dobijete kontinuitet. Kada se tome doda hronični nedostatak radne snage, koji je u proizvodnji na otvorenom značajno manji u odnosu na onu u plastenicima, jasno je zašto u mnogim krajevima, i pored brojnih podsticaja za male poljoprivrednike da svoje povrće stave pod plastiku, ona završi neupotrebljena, u nekom uglu u dnu dvorišta.
Velika ulaganja za visok profit
Profesionalni proizvođači imaju plastenike na većim površinama: od 0,5 do 0,8 hektara, čak i do 5,2 hektara, i to su obično blok tipovi visokih plastenika i staklenika, koji pružaju najbolje uslove, ali su tu investicije znatno veće. One, uz minimalno ulaganje, iznose od 55 do 60 i do 70 evra po metru kvadratnom. Kod staklenika je taj iznos i veći: 100 do 110 evra, a za neke uskospecijalizovane i namenske staklenike cena ide čak do 300 evra po metru kvadratnom.
To znači da mogu da koštaju preko tri miliona evra po hektaru, što su ozbiljne investicije u takve projekte. Međutim, tu je sve maksimalno kompjuterizovano, uz maksimalnu kontrolu svih mikroklimatskih uslova, tehnologije proizvodnje, tako da se ništa ne prepusti slučaju, a profit je prilično visok.
Poljoprivrednicima, bez obzira na to da li tek počinju proizvodnju ili su već iskusni, znanje i priprema ne predstavljaju problem, ali nedostaje im novac, odnosno, hrabrost da ulažu. Ulaganja na nivou države vezuju se za podsticaje. Banke su tu uglavnom posrednici, a veći proizvođači moraju da konkurišu za neki od IPARD programa, jer su ovi domaći podsticaji uglavnom rezervisani za manje proizvođače. Zato u Srbiji imamo samo četrdesetak hektara pod staklenicima i visokim plastenicima koji se greju. Kad se uzme u obzir da se najviše povrća uvozi upravo u ovom, hladnijem delu godine, jasno je koliko je velika potreba za staklenicima sa grejanjem, u kojima bi se i preko zime gajilo povrće za naše potrebe.
Loše skladištenje – veliki gubici
Berbom koja je ovih dana u punom jeku, posao povrtara se ipak ne završava. Plodove, listove i druge jestive delove biljaka valja uskladištiti tako da što duže ostanu sveži i kvalitetni. Veliki proizvođači u ovom poslu koriste napredne tehnologije hlađenja i prethlađenja, mali su prinuđeni da ih skladište kako znaju i umeju, da prodaju preprodavcima ili otkupnim stanicama po niskim cenama ili se udruže i nabave hladnjaču. Ipak, veoma je važno znati osnovne vrste i načine skladištenja, jer će im pravilan izbor načina spremanja plodova omogućiti kvalitetniji proizvod i bolji nastup na tržištu, ublažujući sezonski karakter proizvodnje ii prodaje.
Skladištenje svežeg povrća može biti kratkoročno i dugoročno, odnosno, da traje svega nekoliko nedelja, ili između 42 i 45 nedelja.
– Kratkoročno se čuva uglavnom plodovito povrće, lisnato povrće, dok se korenasto, krtolasto i lukovičasto povrće obično čuva dugoročno – kaže prof. Ilin. Suština je da gubici prilikom skladištenja i čuvanja budu minimalni, ne veći od 10 do 12 posto, a kod krompira ne veći od 7 do 8 posto. Međutim, vrlo često, zbog neuslovnih skladišta, kao što su trapovi, podrumi, obične šupe, nadstrešnice, ti gubici mogu da iznose čak i preko 50 odsto. Zato u proizvodnji na velikim površinama skladišta treba da budu ventilirana, s kontrolom temperature i relativne vlažnosti vazduha.
Kako ističe profesor Ilin, pre skladištenja posebnu pažnju treba obratiti i na sam postupak berbe jer se tu prave najveće greške, zato što dolazi do oštećenja plodova, listova, lukovica, krtola.
– Oštećeni plodovi teško se mogu čuvati u dužem vremenskom periodu jer su oštećena mesta obično ulazne rane za prouzrokovače bolesti koji se mogu javiti u skladištu. Zato je neophodno tokom berbe koristiti platforme, kombajne, kako bismo smanjili negativan efekat žive radne snage na povređivanje i oštećivanje vegetativnih i generativnih organa. Nakon berbe, pre ulaska u skladište, pre skladištenja neophodno je uklanjanje svih primesa: delova lista, grančica, delova stabla, zemlje, kamena ili drugih materija, a poželjno je i da se uradi kvalitetno klasiranje.
Berba još traje
– Berba većine povrtarskih kultura je prošlog meseca završena i povrće ide ili u svežu potrošnju ili za potrebe prerađivačke industrije – kaže dr Ilin. – Gotova je berba paprike, paradajza, lubenice, dinje, krajem meseca završena je berba krastavca kornišona, kao i treća kosidba lisnatog peršuna, a još uvek je u toku vađenje krompira, mrkve, peršuna, paštrnaka, celera, kao i sečenje kupusa, što za svežu potrošnju što za stavljanje u kace i kiseljenje, zatim berba karfiola i brokole, za svežu potrošnju i hladnu preradu, odnosno zamrzavanje, kaže naš sagovornik. Završeno je i vađenje cvekle za kiseljenje i ceđenje sokova. Beru se i nedozreli toploljubivi plodovi, poput paradajza koji ide u turšiju ili na dozrevanje, ako uslovi dozvole, što znači berbu i dozrevanje samo ako je suvo vreme.
Mogućnost zagrevanja određuje strukturu proizvodnje
– U zavisnosti od toga da li su plastenici sa dodatnim zagrevanjem ili bez njega, postoje dva opšteprihvaćena koncepta u svetu: u objektima gde nema dodatnog zagrevanja radi se smena ili proizvodnja dve ili tri vrste u toku jedne godine. To znači da se u predzimskom, zimskom i ranoprolećnom periodu proizvode vrste koje ne zahtevaju dodatno zagrevanje, imaju male biološke zahteve za uspevanjem i moguće je proizvoditi ih bez grejanja, bilo iz direktne setve ili iz rasada – kaže dr Žarko Ilin. – To je pre svega salata, i njome su zasađene najveće površine. Zatim, tu je rukola, beli i crni luk za vezice, praziluk, kao i rane kupusnjače. U objektima sa dodatnim zagrevanjem može da se izvede celogodišnja proizvodnja jedne toploljubive vrste, kao što su paprika, paradajz, krastavci, dinja. U objektima bez grejanja, kada prođe opasnost od jačih mrazeva, a to je obično prva polovina prve dekade aprila, mora biti pripremljen rasad, kako bi se u drugoj dekadi aprila krenulo sa sadnjom toploljubivih vrsta. Međutim, proizvođači često nemaju strpljenja da čekaju prvu dekadu ili početak druge dekade aprila, pa s ovim poslovima krenu već od kraja prve dekade marta i obično već završe tu sadnju do mrazeva, ali u objektima bez dodatnog zagrevanja moraju da koriste agrotekstil za pokrivanje biljaka, kako se povrće ne bi smrzlo.
