Piše: Svetlana Mujanović
Krastavac samo neupućenima deluje kao biljka skromnih zahteva. Povrtari koji ga gaje, posebno u zatvorenom prostoru, znaju da je on veliko „zakeralo“. Posebno su mu veliki zahtevi prema zemljištu. Ono treba da ima dobre fizičko – hemijske osobine i, zbog korena slabe usisne moći a kratke vegetacije biljke, mora biti obezbeđeno lako pristupačnim hranivima. O tome razgovaramo sa SanjomMilovanovićMilenković, agronomkom iz Mladenovca koja ima velikog iskustva u proizvodnji ovog povrća kod tamošnjih povrtara, naročito u plastenicima.
– Krastavac je vrsta koja traži obilno đubrenje organskim i mineralnim đubrivima, a norme i način đubrenja zavise od pedološkog i agrohemijskog sastava zemljišta – kaže dipl. inž. Milovanović Milenković. – Ovo povrće posebno dobro reaguje na đubrenje stajnjakom, koji se, kao i za sve biljne vrste, unosi u poznu jesen, a u zaštićen prostor može i tokom zime.
Praksa je pokazala da je, ukoliko je zemljište siromašnije, potrebno rasturiti više stajnjaka, dok je na plodnim zemljištima dovoljno da se unese 20 do 30 tona po hektaru. U nedostatku stajnjaka preporučuje se zelenišno đubrenje, a najbolji efekti postižu se kombinacijom organskih i mineralnih đubriva. U zaštićeni prostor unosi se prvo tridesetak tona po hektaru kvalitetnog stajskog đubriva, mada norme mogu biti i znatno veće ako u zemljištu nema dovoljno humusa. Ukoliko su povrtari u mogućnosti, najbolje je da ga rasture po celoj površini i odmah zaoru na dubinu od 30 do 40 cm. Ukoliko nema dovoljno organskog đubriva, treba uneti barem 15 do 20 tona i rasporediti ga na uži prostor, ispod budućih redova krastavaca.
– Na dobro pripremljenom zemljištu prvo se markiraju budući redovi biljaka, po obeleženom tragu plužnim razgrtačem otvore brazde na dve strane na dubinu od 30 do 40 cm, u koje se polaže planirana količina dobro zgorelog stajskog đubriva – savetuje ova praktičarka. – Posle toga, da se hranljiva vrednost stajnjaka ne bi gubila, preko đubriva se ravnjačem vrati izvađeno zemljište i iskultivira. Tako pripremljeno zemljište čeka proleće i sadnju.
Poznato je da se u plastenicima, uz savremenu tehnologiju, mogu ostvariti visoki prinosi, čak i do 150 t/ha. Za tako planiranu proizvodnju, pored rasturenog stajnjaka, potrebno je kroz mineralna đubriva po hektaru uneti i 200-250 kg azota, 150-200 kg fosfora 450-500 kg kalijuma, 180-250 kg kalcijuma i 50-70 kg magnezijuma. Pod osnovnu obradu, zajedno sa stajnjakom, a u zonu razvoja korena biljke, unosi se polovina do dve trećine fosfora i kalijuma. Ostatak se dodaje u predsetvenoj pripremi zemljišta zajedno s polovinom azotnih đubriva. Prihranjivanje se može obaviti “suvim” mineralnim đubrivima ili se mogu ubacivati u sistem za navodnjavanje pa istovremeno zalivati i prihranjivati. Prihrana u koncentraciji 0,2 do 0,3 se dodaje u svako drugo zalivanje, ako je uneto dovoljno stajnjaka, ili u svako, kada je „manjkao“ stajnjak
Norme za mineralna đubriva
Ukoliko se koriste mineralna đubriva u „suvom” stanju, planiranu količinu valja rasturiti po celoj površini. Preporuka je da se usev do plodonošenja prihrani u dva navrata, a sledeće dve prihrane se ostavljaju za period plodonošenja. I u ovom slučaju broj prihranjivanja i doze hraniva zavise od količine unesenog stajnjaka. Pa tako, ako je uneto manje organskih đubriva broj prihranjivanja treba da bude veći (pet-šest puta). Norme prihranjivanja mogu biti različite u zavisnosti od plodnosti zemljišta i unetih količina organskih materija, a najčešće je to od 120 do 150 kg KAN-a, 150 do 200 kg superfosfata, 100 do 120 kg kalijum-sulfata i 40-50 kg magnezijum-sulfata po hektaru po jednom prihranjivanju.
