Kalemljenje je, uz posredovanje čoveka, veštački način vegetativnog razmnožavanja i od davnina je poznato.
Reč je o spajanju vegetativnih organa dve biljke sa ciljem njihovog srastanja i dobijanja nove biljke koja ima drugačije osobine u odnosu i na podlogu i na plemku. Loznom podlogom -hipobiot naziva se deo koji se nalazi ispod, a plemkom – epibiot, deo iznad mesta spajanja. Lozna podloga daje korenov sistem dok plemka daje nadzemni deo novonastale biljke, koji donosi grožđe. Korenov sitem, ovako nastalog čokota, otporan je na štetočinu filokseru. Lozne podloge, koje se danas najčešće koriste, su nastale ukrštanjem između vrsta roda Vitis poreklom sa severnoameričkog kontinenta, ali i njihovim ukrštanjem sa plemenitom lozom.
Načini spajanja lozne podloge i plemke
-Postoje različiti načini spajanja vegetativnih organa biljaka kod kalemljenja – kalemljenje u procep, kalemljenje prostim spajanjem, englesko kalemljenje sa jezičkom, kalemljenje očenjem i sl. U proizvodnji loznih sadnica danas je najprisutnije kalemljenje u prostorijama rasadnika tzv. sobno kalemljenje gde se spajanje podloge i plemke, a radi se o delovima zrelih lastara, izvodi engleskim kalemljenjem sa jezičkom. Ovaj način kalemljenja se izvodi ručno, objašnjava docent dr Predraga Božović sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
U upotrebi je, kako kaže Božvić, i mašinsko kalemljenje kod kojeg mašine na podlozi i plemci prave oblike kojima one mogu da se spoje, najčešće je to oblik grčkog slova omega (Ω). Osnovni cilj je da se tkiva koje se nazivaju kambijum i nalaze se i na podlozi i na plemci, u što većoj meri poklope na spojnom mestu. Deobom njihovih ćelija nastaje novo tkivo koje se zove kalus, a to je kod biljaka tkivo rana. Kada se prave preseci na podlozi i plemci, biljke se ranjavaju i reaguju stvaranjem kalusa radi zarastanja nastalih rana. Tada, kalus podloge i kalus plemke međusobno uspostavljaju vezu koja je važna da bi ceo novi organizam bio funkcionalan – i koren i nadzemni deo.
Kalemljenje na stalnom mestu
Božović naglašava da se kalemljenje može uraditi na čokotima i u samom vinogradu, pa se to naziva kalemljenje na stalnom mestu. Ono se radi od aprila do septembra, a načina spajanja podloge i plemke ima nekoliko. Kod nas, a i u svetu, ovaj način kalemljenja, nije od značaja za proizvodnju loznih sadnica. Koristi se ili kada se želi obnavljanje čokota ili, što je češći slučaj, da se uradi promena sortimenta tzv. prekalmeljenje ili ako se ima čokot lozne podloge da se na njega nakalemi plemenita loza kako bi se dobio novi čokot koji će plodonositi. Prilikom kalemljenja na stalnom mestu mogu se koristiti i zreli i zeleni delovi lastara.
-Ako je lozna podloga deblja, odnosno ako je reč o višegodišnjem drvetu, najčešće se radi kalemljenje u ceo procep ili poluprocep. To su poznati načini kalemljenja. Primera radi, profesor Burić je u knjizi „Vinogradarstvo 2“ to sve lepo objasnio. Treba naglasiti da prilikom kalemljenja osnovni alat mora biti dezinfikovan. Kalemarski nož je osnovni alat za pravljenje preseka i on mora biti jako oštar jer kada se prave preseci i rascepi, rezovi moraju biri što čistiji kako ne bi došlo do drobljenja tkiva. Najbolje je da se presek napravi u jednom potezu kako bi se tkivo što manje povređivalo, a samim tim podloga i plemka lakše srašćuju, kaže naš sagovornik i dodaje da, kada se govori o kalemljenju u procep, najpre se izvrši poprečno presecanje višegodišnjeg dela, a zatim se napravi procep u koji se umetnu, jedna ili dve, zaklišene reznice plemke. Nakon toga potrebno je uraditi stezanje procepa kalemrskim gumicama ili nekim drugim elastičnim materijalom, kao i premazivanje mesta kalemljenja kalemarskim voskom kako bi se zaštitilo ne samo od mikroorganizama već i od isušivanja.
Piše: Jasna Bajšanski
Fotografije: docent dr Predrag Božović
