Saradnja između Srbije i Irana mogla bi našoj zemlji da donese dugoročno snabdevanje azotnim đubrivima. Naime, predsednici dve zemlje u razgovoru o proširenju bilateralnih odnosa dogovorili su i saradnju u oblastima poljoprivrede i trgovine. Paralelno sa uvozom đubriva, Srbija bi u Iran izvozila kukuruz i druge žitarice.
Kako u razgovoru za biznis.rs kaže agroekonomski analitičar Milan Prostran, ova vest zvuči ohrabrujuće za srpske poljoprivrednike budući da su poremećeni lanci snabdevanja na globalnom nivou, ali i tim pre što je uništena domaća proizvodnja đubriva. Tome u prilog ističe činjenicu da imamo dve manje fabrike, a da Azotara u Pančevu pokušava da se, kako kaže, podigne na noge.
– Gde god na tržištu može da se nađe đubrivo, treba praviti aranžman – kaže Prostran, dodajući da to ne mora biti samo Iran.
Prema njegovim rečima, bila bi daleko bolja situacija kada bi domaća industrija uspela da zadovolji barem 30 odsto potreba domaćeg tržišta.
– Ipak, očigledno je da mi, bez obzira na malo oživljavanje, moramo da uvozimo đubrivo, a Iran je zemlja nafte i gasa. Tamo gde ima gasa ima i đubriva – dodaje on.
S druge strane, postavlja se pitanje po kojoj ceni ćemo uvoziti to đubrivo. Milan Prostran objašnjava da to zavisi kako od cena gasa, tako i od cena transporta. Upravo zbog toga on kaže da bi trebalo napraviti najpovoljniji aranžman, tako što će uvoz biti povezan sa našim izvozom pšenice, a to je, između ostalog, bio predmet razgovora predsednika dveju država. Jedino takav aranžman bi, prema rečima Prostrana, ublažio cenovni udar. Međutim, o ciframa je rano govoriti.
– Koliko će to koštati i koliko će uticati na cenu finalnih poljoprivrednih proizvoda, mislim da niko u ovom momentu ne može da nam kaže – naglašava on.
Prostran podseća da smo do sada uglavnom bili oslonjeni na uvoz iz Rusije i Ukrajine, dok je mala količina dolazila iz Austrije.
Inače, problem snabdevanja đubrivom nije novijeg datuma, jer smo devedesetih godina trošili, prema rečima Milana Prostrana, oko milion i po tona, da bismo sada sveli na oko 50 odsto te količine. Dodatni problem je i to što je jedina alternativa – stočarstvo koje daje organsko đubrivo, u konstantnom padu još od 1992. godine i uvođenja sankcija, što ilustruje značajno smanjen broj grla.
– Da nam je stočarstvo u boljoj kondiciji, odnosno da imamo više stoke, mogli bismo preko organskog đubriva da kompenzujemo nedostatak veštačkog – tvrdi on.
Na pitanje zbog čega onda domaće fabrike za proizvodnju đubriva ipak ne iskoriste „prazan prostor“ i ne povećaju produktivnost, Prostran kaže da mi nemamo dve najbitnije komponente, a to su gas i sirovi fosfati.
Gas je bio izazov i u Jugoslaviji, kada je država morala da regresira njegovu cenu. Ipak, tada smo, kaže, gledali dugoročnije i racionalnije.
– Mi smo očigledno bili vidovitiji ranije kada smo imali sedam fabrika, vrlo savremenih pogona. Ja sam se malo ohrabrio da će novi vlasnici Azotare da povećaju proizvodnju, oni sada rade tečno mineralno đubrivo, ali je šteta što država to nije uzela pod svoje – podseća Milan Prostran, dodajući da je glavni udar kako industriji đubriva, tako i prehrambenoj, zadat privatizacijom 2009. godine.
Komentarišući sve veći broj istraživanja svetskih univerziteta prema kojima bi ljudski urin mogao da se koristi kao alternativa veštačkom đubrivu, Prostran kaže da se svi okreću različitim kompenzacijama za brojne probleme, podsetivši da se duži niz godina koristi i urin stoke, tzv. osoka, budući da oba sadrže supstance poput nitrita.
– To je pokušaj da se izbegnu veći troškovi, ali ja ne verujem da je to moguće u balkanskim uslovima. Urin je nekada lekovit, ali ko će to skupljati. Mi ne možemo da se bolje organizujemo da skupljamo otpadna ulja i iz kućnih uslova, a kamoli drugo – kaže on.
Izvor: biznis.rs
