Divlji celer pronađen je u vencima u egipatskim grobnicama. Kao namirnica počeo je da se upotrebljava u Srednjem veku i do danas ga prati reputacija ukusnog, zdravog i aromatičnog povrća.
Piše: Biljana Nenković
Celer je od svog postanja močvarna samonikla biljka, a već se vekovima organizovano gaji kao povrće za ishranu. Pripada istoj porodici u kojoj su korijander, peršun, komorač i šargarepa. Poreklom je iz Afrike, Azije i Evrope. Pošto mu prirodno odgovaraju močvarna staništa, kasnije je kultivisan, kako bi mogao masovno da se gaji. Celer je dvogodišnja biljka koja se kao povrće koristi u prvoj godini, a u drugoj cveta i donosi seme.
Ubrzavanje klijanja toplom vodom
Ova biljka voli plodno, humusno zemljište, neutralne rN reakcije. Gaji se u plodoredu s ostalim povrtarskim i ratarskim biljkama. Ako se gaji na otvorenom, zemljište treba uzorati u jesen, na dubinu od 30 centimetara. Odlično uspeva uz odgovarajuće đubrenje i obilno navodnjavanje, ali ga karakteriše dug period vegetacije, čak 4 meseca. Najčešće se proizvodi iz rasada koji se gaji u polutoploj leji. Seme niče obično posle 21 dan. Nicanje počinje na oko 4 stepena, a prestaje na 24. Optimalna temperatura za celer je od 17 do 20 stepeni, ali kao odrasla biljka može da podnese i mrazeve do 5 stepeni ispod nule.
Da bi se ubrzalo klijanje, seme se stavlja u platnenu vreću i potapa u vruću vodu od oko 100 stepeni na nekoliko sekundi. Potom se prosuši i seje. Ovaj postupak može da skrati vreme nicanja za desetak dana. Drugi način je potapanje semena u vodu od 20 stepeni u kojoj seme stoji dva dana.
Rasad se ne pikira, već se setvom prave redovi na rastojanju od 5 do 8 centimetara. Dubina setve je 0,5 do 1 centimetar. Zbog njegovog sporog nicanja, leje se zakorove, te je potrebno dodatno vreme da se biljke opleve.
Čuvanje u hladnjači ili u trapu
Rasađivanje celera počinje polovinom maja i traje do polovine juna. Poželjno je dan ranije pre nego što se rasad posadi zemlju dobro zaliti. Rasad se skraćuje za trećinu i u korenu i u lišću. Ostavljaju se 3 do 4 cela listića. Nije poželjno zatrpati temeni pupoljak, jer će biljka propasti.
Redovi se formiraju po sistemu 40-50 x 25-30 centimetara. Celer ne voli sušu i visoke temperature, kao ni tvrdo zemljište. Tokom leta sporo raste. Najbrži rast beleži se u oktobru, kada je vreme prohladno, a vlaga veća. Iz zemlje se vadi u novembru.
Bolesti koje prate celer jesu lisna pegavost, izazvana infekcijama gljivica, viroze i plamenjača. Zaštita od lisne pegavosti fungicidima primenjuje se redovno pre pojave bolesti. Celer korenaš čuva se u hladnjačama na temperaturi od 0 stepeni i relativnoj vlažnosti vazduha od 90 odsto od 4 do 5 meseci. Ako je proizvodnja za sopstvene potrebe, može da se čuva u trapovima 2 do 3 meseca. Kod nas najpoznatije sorte celera korenaša su praški orijaš, alabaster, voltrefer i valder.
Svetski džet set forsira rebraša
Celer rebraš više se gaji u zemljama zapadne Evrope i na američkom i azijskom kontinentu. Njegova hrskava i ukusna drška bogata je vitaminima K, A, folatima i kalijumom. U svetskom džet setu zauzima značajno mesto u promovisanju zdravog života i detoksikaciji organizma. Sok iz drški celera rebraša je nesumnjivo zdrav i hranljiv, podjednako kao i lišće celera korenaša. Korenaš je kod nas nešto zastupljeniji na poljima, ali moderni trendovi nameću i proizvodnju rebraša. Ove dve vrste celera su bliski rođaci. Prvi se uzgaja zbog jestivih listova i stabljike, a korenaš zbog korena, koji je neizostavan u supama, varivima i kao začin. Obe biljke imaju vrlo sličan ukus, a razlika je u tome što celer korenaš ima nešto intenzivniji ukus, sa zemljanom notom.
Rebraš umesto korena ima labavo skupljene stabljike koje prave glavicu. Svetlozelene stabljike imaju pun ukus i izuzetno su hrskave. Takođe se gaji iz rasada. Sezona berbe rebrastog celara je nešto duža i traje od jula do prvih jačih mrazeva. Sadnju treba obavljati sukcesivno od početka maja do kraja juna.
U tehnološkoj zrelosti rebrastog celera lišće je potpuno razvijeno, a peteljke spoljnih listova su jedre i krte. Ako se zakasni s berbom, peteljke postaju sunđeraste i više nisu za upotrebu. Rebraš se bere ručno, tako što se reže u zoni korenovog vrata. Nekoliko spoljnih listova se odstranjuje, a potom se reže i gornje lišće. Rebrasti celer se čuva na temperaturi od 0 do 1 stepen, sa 98 odsto relativne vlažnosti vazduha, i tako ostaje svež od 4 do 8 nedelja. U intenzivnoj proizvodnji s navodnjavanjem, celer rebraš može dati ukupan prinos i do 60 tona po hektaru u tri otkosa.
List i koren prava apoteka
Listovi i koren celera bogati su mineralima, vitaminima, nutrijentima i eteričnim uljima. Celer pomaže u lečenju astme, katara pluća, promuklosti, reume, gihta, mokraćnih puteva, bubrega, nervnih oboljenja, poboljšava apetit, otklanja probavne smetnje, poboljšava imunitet, a jedan njegov sastojak – acetileniks zaustavlja umnožavanje ćelija raka. Ovo povrće nalazi se na svim trpezama sveta. Uz šargarepu, luk i peršun jedan je od stalnih sastojaka svake kuhinje. Jede se obaren ili svež, a seme se upotrebljava kao začin.
