Ako je preko potrebno, voćke se od ove bakterije mogu štititi i kada se otvori pet posto cvetova i u precvetavanju, a prska se u kasnim večernjim satima, kada pčele odu na spavanje.
Piše: Svetlana Mujanović
Bakterija koja prouzrokuje plamenjaču Erwinia amylovora u našoj zemlji ima status karantinskog parazita, što znači da se strogo kontroliše promet sadnog materijala – sadnica, kalem grančica, semena… I pored svih mera kontrole i zaštite, ona je i dalje jedna od najopasnijih bakterioza jabučastog voća. Zbog toga svake godine valja pažljivo pregledati svaku voćku i odsecati zaražene delove, pa ih potom spaljivati. Važno je da se rez pravi u zdravom delu grane dezinfikovanim makazama.
Simptomi bakteriozne plamenjače kod zaraženih biljaka mogu se uočiti na svim organima, pa čak i na korenu kod jačih infekcija. Zaraza se najlakše ostvaruje preko žiga tučka tokom cvetanja, tako da se prvi simptomi uočavaju na cvetovima koji potamne i u potpunosti se suše.
Prezimljava u ranama i plodovima
Bolest se dalje širi na listove i mladare, preko kojih dospeva i do grančica i grana. Vrhovi mladara suše se i povijaju u vidu „pastirskog štapa“, poprimajući tamnomrku boju te izgledaju kao da su spaljeni vatrom, pa je bolest tako i dobila ime – plamenjača. Sa grana parazit prelazi i na mlade plodove, koji se takođe suše, nekrotiraju, ali ne otpadaju, već ostaju na granama, postajući jedan od izvora novih infekcija.
Na debljim granama prvi znaci bolesti vide se na kori, u početku kao tamne mrlje, u okviru kojih ona postaje mekša, naborana i puca, a između obolelog i zdravog tkiva uočava se jasna granica. U uslovima visoke vlage, koja treba da dostigne 95 procenata, i temperature vazduha od 21 do 27 stepeni, iz obolelih delova pojavljuju se kapljice bakterijskog eksudata ćilibarnožute boje.
Parazit prezimljava u rak-ranama, obolelim delovima biljke, mumificiranim plodovima… U proleće, s kretanjem biljnih sokova, aktivira se i bakterija koja se širi na zdrave delove i postepeno dovodi do sušenja celog stabla. Curenjem bakterijskog eksudata, a uz pomoć insekata i čoveka (prilikom rezidbe), bakterija se lako prenosi na zdrave biljke. Osim preko cveta, bakterija u biljno tkivo prodire i kroz stomine otvore na listovima i plodovima, kroz lenticele grana, kao i kroz povrede i rane. Na erviniju su osetljive i mlade voćke, i sadnice kod kojih se infekcija ostvaruje kroz lenticele. U uslovima čestih padavina i toplog vremena, razvoj bolesti je brži.
Bakterijom na bakteriju
Tokom cvetanja biljke su najosetljivije na infekciju ervinijom i tada je neophodna upotreba fungicida. Preporuka je da se, kada je zaraza jaka, i tada koriste bakarni fungicidi, ali u deset puta slabijoj dozi od preporučene, jer bakar može da „spali“ cvetove. Tretmane sprovoditi na početku cvetanja, kada je otvoreno svega pet posto cvetova, kao i u precvetavanju radi zaštite pčela, a prska se u kasnim večernjim satima, kada pčele odu na spavanje. U tom periodu mogu se koristiti i fungicidi na bazi aktivne materije fosetil-aluminijum. Na tržištu se nalazi i biopreparat na bazi saprofitne bakterije Bacillus subtilis – Erviks. Ova bakterija je bezopasna za životnu sredinu, za čoveka pa i za pčele, i nema karencu. Preporuka je da se primenjuje tri puta u fazi cvetanja.
Kako se boriti protiv ove pošasti, od koje nisu pošteđeni ni najsavremeniji voćnjaci pod jabučastim voćkama, saznali smo od Slađane Rilak, savetodavca za zaštitu bilja PSS službe u Kruševcu.
U voćnjak uvek s makazama
– Suzbijanje bakteriozne plamenjače jabučastog voća mora se temeljiti na preventivnim merama, jer je lečenje obolelih biljaka praktično nemoguće – ukazuje ova inženjerka. – Da bi zaštita bila što delotvornija, potrebno je primeniti sve agrotehničke, mehaničke, biološke i hemijske mere. Takođe, i sortiment ima značajnu ulogu na otpornost voćaka na erviniju pa su, kada je u pitanju dunja, koja je veoma osetljiva na ovu bakteriju, bugarske sorte „asenica“, „hemus“ i „trijumf“ pokazale veću otpornost od ostalih.
U mehaničke mere zaštite, kako napominje inženjerka Rilak, svakako spada i rezidba, ne samo zimska, već i zelena, koja se preporučuje tokom čitave vegetacije.
Uklanjanjem obolelih grana i grančica i spaljivanjem izvan zasada smanjuje se takozvani zarazni inokulum i sprečava masovno širenje bakterije uz pomoć insekata. Bolesne grane valja rezati 10 do 30 cm ispod obolelog mesta kod tanjih, a kod debljih čak i 50 cm u zdravom delu. Stabla koja su se usled bolesti cela osušila valja povaditi, ukloniti iz zasada i spaliti. Makaze i ostali alat koji se koristi pri rezidbi mora se dezinfikovati posle svakog reza desetoprocentnim natrijum-hipohloratom (varikina), 70-postotnim etil-alkohol ili drugim dezinfekcionim sredstvima. Primena fungicida na bazi bakra (Funguran OH, Everest, Kuprablau Z, Bakarni oksihlorid…) preporučuje se do faze „mišijih ušiju“’ u proleće.
Važna preventivna mera zaštite je i krčenje stabala divlje kruške i gloga, ukoliko se nalaze u blizini voćnih zasada, jer mogu biti izvor infekcije.
