Село Белушић код Рековца некада је било познато по плетењу корпи од врбовог прућа. Није било куће у којој се нису плеле корпе, док данас тек понеки плетар покушава да отргне од заборава овај стари занат. Некада је у селу било чак 17 откупних места, а сада се корпе продају по вашарима и етно сајмовима. Поједине занатлије из Белушића средином 80-их година прошлог века извозиле су готове производе у тадашњу СР Немачку, 90-их у Словенију, па чак су се ови производи могли наћи и у ЈАТ-овим авионима, у којима су дељени као поклон путницима.
Пише: Јелена Лукић
Директор Основне школе „Душан Поповић“ у Белушићу, Ненад Мијајловић, и сам плетар, одлучио је децембра прошле године да оснује Ученичку задругу „Златне корпице“, како би ученици научили да плету корпе од врбовог прућа, јер је то врло креативан и уносан посао. Он их обучава вештинама плетарства и, како каже, циљ му је био да неколико ђака научи да плете корпе, а затим да они обучавају другу децу. Јер, мало је остало оних који знају да плету корпе и углавном су то старачка домаћинства.
Корпама школовали децу, градили куће
– Овај занат почео је да се развија у Левчу после Другог светског рата, јер је рођено пуно деце, па су родитељи почели да плету, како би их прехранили и школовали. На територији Србије почеле су да се оснивају задруге. Пруће, сорте златица и американка, камионима се довозило из Босне у Левач. Скоро свака кућа је плела корпе, а највише се плело у Белушићу, Брајновцу, Драгову, Опарићу, и мало у Секуричу. У сваком већем селу постојала је откупна станица. Цена сваке корпе је била загарантована, а новац је исплаћиван одмах по предаји. Људи су радили и дању и ноћу. Осамдесетих година биле су рестрикције струје, а моји родитељи су плели уз сијалицу, којој је снагу давао акумулатор. Корпе су рађене за иностранство – објашњава Мијајловић.
Многи Левчани су од плетења корпи саградили куће, купили станове у градовима и школовали децу.
– У Брајновцу је тада било преко 300, а сада само 126 становника. Занат је почео да изумире осамдесетих година прошлог века, када су почеле да се распадају задруге. Више није било извоза, па је цена корпи драстично опала. Куповали су их накупци. Прави плетари, који су због тога били љути, изгубили су вољу за плетењем. Занатом су наставили да се баве само они који су школовали децу. Када би их ишколовали, престајали су да раде. Сада су у Брајновцу остала само три плетара, а у целој општини има их једва двадесетак, углавном старијих људи. Корпе из Левча сада откупљује једна аустријска фирма преко посредника из једног села, који зарађује дупло више од плетара. Највећи проблем је у томе што не постоји загарантовано тржиште – закључује Мијајловић.
И њега је мука натерала
Занимљиво је да Ненад Мијајловић (56), иако потиче из плетарске породице, није знао да плете до 2014. године. Како каже, и њега је мука натерала, јер су деца кренула на факултет и требало је обезбедити новац за школовање.
– Имам свој врбак на 15 ари, као и већина плетара, јер је тако исплативије. Сâм кувам и љускам пруће и то је тежи део посла, а најлакше је да се плете. Када су син и ћерка кренули на студије, почео сам да плетем. Пошто сам гледао како то раде моји родитељи, требало ми је само мало упорности да седнем и да почнем. За викенд могу да исплетем корпице у вредности од 6.000 до 7.000 динара. Дневно плетем и до 40 мањих корпица. Продајем их цвећарама и оне стално наручују поново, што значи да им се свиђа како радим. Да би корпа била као саливена, дебљина прућа мора да буде иста. Није баш ни лако да се плете, јер боле колена и леђа од положаја у којем се седи – открива нам Ненад.
Ученичку задругу за сада чине три ученика седмог разреда, али директор планира да наредне школске године конкурише за средства код Министарства просвете и да окупи најмање 20 ђака.
Користан хоби седмака из Секурича
– Почели смо да плетемо за време одмора, како се не бисмо досађивали. Онда ми се много допало. Има пуно другара који желе да се прикључе нашој задрузи – каже Немања Симић из Секурича.
– За овај занат сам се заинтересовао када нам је директор показао своје корпе и објаснио нам како се плету. Најтеже ми је било када сам почињао да плетем. Кад сам научио, све ми је постало лако. Сада знам да исплетем целу корпицу, и то за пет до шест минута. У мојој породици нико не плете. Волео бих да ми то буде хоби – каже Лука Николић из Вукмановца.
Ненад Спасојевић из Лепојевића признаје да још увек не зна да исплете дршке за корпу па му око тога помаже директор. Његовим родитељима је драго што ће им син научити овај занат.
Како би што више могао да се посвети деци и да их научи плетарском занату, директор Мијајловић је након формирања задруге поднео оставку на функцију, али су га чланови Школског одбора и председник општине замолили да остане. Када му 2025. године истекне мандат, неће конкурисати за место директора, већ ће се посветити задрузи.
Кад је на врби родило грожђе
Ненад Мијајловић каже да је учитељ Аца из Белушића педесетих година прошлог века донео прву врбу у село.
– Он је први плетарском занату почео да учи ђаке. Пошто је ово био воћарски крај, а домаћинства живела од продаја грожђа, вина и ракије, били су скептични према овом занату. Учитељ Аца им је само говорио: „Видећете кад на врби роди грожђе“. Левчани га нису разумели. Али, како су те године виногради подбацили, а врбово пруће могло свуда да се купи, схватили су да је плетарство занат који доноси сигурну пару – прича Мијајловић.
Заинтересовани и ђаци, и родитељи
– Има ђака заинтересованих за овај занат, али и родитеља. Чак су се и неки плетари понудили да дођу и да покажу своје умеће, јер знају како је то било некад, а како је данас. Иако ђаци не могу да плету теже корпе, јер су им прстићи слаби, битно је да науче основно. Кад добијемо средства од Министарства просвете, купићемо пруће и организовати продају корпица. Све што зарадимо, даваћемо деци која немају новац за екскурзију, ђачку кухињу и слично – наводи Мијајловић и додаје да на територији Србије, а можда чак и бивше Југославије, не постоји ученичка задруга која се бави плетарством.
Времена се ипак мењају. Све више се води рачуна о заштити животне средине и рециклажи, па би корпе од врбовог прућа, које трају и по 20 година, могле поново постати тражена роба.
