ĐURĐEVIM STUPOVIMA U POHODE

Davno je bilo, ima tome više od dvadeset godina. Sedela sam jedno ledeno decembarsko veče, tad je zima baš bila oštra i hladna, sa sestrom, prijateljima i ocem Petrom Ulemekom tadašnjim igumanom namastira Đurđevi Stupovi, u prijatnom ambijentu porodičnog stana poznate rediteljke dokumentarnih filmova i dobitnicom Zlatnog viteza u više navrata. Ne mogu da lažem, emocije su me savladale, plakala sam više nego kad me je majka, prvi, jedini i poslednji put u životu istukla, gledajući „Kulu Garića“ i „Poljkinu molitvu“, dokumentarce, osvajače pomenutih nagrada. I nisam samo ja plakala, bio je to kolektivni plač, svako se od svakog krio, okretao glavu, a suze su same navirale, nezvane, da nas ogole i pokažu da smo samo ljudi. U toj, tihoj, na momente neprijatno bolnoj situaciji, jedini koji je mogao da nas razveseli bio je otac Petar, večito nasmejan, uvek spreman da sasluša i oboji tamu najlepšim i najveselijim bojama.

– A šta mislite, mogli bismo da skoknemo do Stupova? – onako u sred onog plača izađe iz njega sasvim opušteno, preseče nas, ostavi u šoku par sekundi i zbuni neposrednošću njegovih plavih očiju uperenih u naša uplakana lica.

– Kud sad, kako sad u sred noći, po ovoj zimi, zašto sad? – milion i jedno pitanje polete kao milion strela prema njemu. A odgovor samo jedan.

– Sad!

Noć, šleperi i ruka na menjaču

Više nismo ni razmišljali, ustadosmo, obusmo čizme, obukosmo jakne i kao deca prvi dan škole, Bole, Nada, Ljubica i ja krenusmo za njim kao za učiteljem. Na parkingu nas čeka bela, tada, tek izašla ispod čekića škoda fabia, čudo od auta. U to čudo nas četvoro smo se nekako i spakovali, otac Petar tamo, vamo, napred nazad, ne može nigde, ne uklapa se. Kako god da sedne, nekoga dohvata, rukom, nogom, ramenom, a to baš i ne priliči, ne ide. Na kraju, ja jer sam najsitnija vozim, on je suvozač, a ovo troje se šire nazad kao begovi.

– Ne brini, sad je tri sata, stižemo do pet, pola šest na jutrenje – kaže zavalivši se u sedište i sklopivši oči pun poverenja u moju vožnju. Na putu od Beograda do Kraljeva, u to doba, još ne urađenom, rupa do rupe, metarske. Ispred nas po lakoj ledenoj pokorici na ono asfalta što se još drži, lelujaju šleperi sa prikolicama, ne možeš ih obići. Svi spavaju, a ja sve vreme gledam u put, u led, u šlepere, u ruku na menjaču da se kojim slučajem ne ogrešim i ne dotaknem monaha. U neko doba, kad krenem da pretičem, a škoda počne da ljulja po onom ledu, samo se sa zadnjeg sedišta začuje Boletov vapaj:

– Polako de mala, idemo da vidimo manastir, ne da nas tamo opojaju – opomenuo bi me i nastavio da spava.

Do Đurđevih Stupova, bar onoga što je od manastira iz davnina ostalo, jer je u to doba pokrenuta obnova, stigosmo tačno kako je otac Petar rekao. U pet i petnaest. Služba već traje, mi onako bunovni ulazimo, mada nam je oštar vazduh novopazarske visoravni, već protresao kosti i doneo neku svežinu u uspavane glave. I taj mir, tu blaženost, to jutro koje sviće uz molitvu, retko kad ću ponovo doživeti.

Svitanje uz molitvu, doručak za pamćenje, Petrova crkva…

Posle službe monasi odoše da postave doručak, a mi da obiđemo manastir i čujemo planove, kako će se i šta u narednom periodu raditi, koliko još zemlje treba kupiti. Još nismo ni završili a već su nas pozvali na trpezu. I možda će se nekome učiniti čudno, ali došli smo u sred posta, strogog na vodi, a jeli smo najlepšu, najukusniju hranu o kojoj i dan danas razmišljam. Ako mislite da kupus ribanac ne može za doručak, reći ću vam da može, može i čorba od pečuraka, i suva pita, sve može, i sve umereno, polako, u tišini u kojoj se čuje samo zveket kašika. Taman kad je Bole uhvatio parče pite sa višnjama, iguman ustade, ustadoše svi monasi, ustadosmo i mi. Ljubica i ja u pola zalogaja, Bole drži onu pitu u rukama, neprijatno mu je, ne zna kud sa njom, da li da je vrati, ili jede. Očima mu pokazujem na salvetu, on umesto da umota pitu, uze obrisa lice, a pitu onako golu stavi u džep, kao da krade. Svi se nasmejasmo. Tako raspoloženi, krenusmo do Petrove crkve, kad smo već tu, da vidimo jednu od najstarijih crkava u nas, mesto na kom su krštavani Nemanjići. Na putu do kola, niz tucanik od oštrog kamena, obmotanog snegom i ledom, Ljubici izmaknu noga, polete, ja već vidim arhangela Mihajla kako vaga i sv Petra kako sudi. Levo, desno, drž, ne daj, nekako se zaustavi, mi bismo kao potrčali da joj pomognemo al’ se ne usuđujemo. Smejali bismo se i ne bismo. Uđosmo u auto i krenusmo. Time je naša poseta Stupovima, završena. Bila sam još dva ili tri puta, na Đurđevdan, kada su obnavljani, podizani, kada su dobijali oblik i vraćali dušu i sebi i kraju i ljudima.

Danas Đurđevi Stupovi imaju svoj vinograd, na 750 metara nadmorske visine. Iz tog vinograda dobijaju najbolje vino, nagrađivano na međunarodnim festivalima. Prvi su posađeni davno posle mojih dolazaka, 2011. godine, a prvo vino u manastiru poteklo je 2015.

– Vinogradi su na velikoj nadmorskoj visini za razliku od ostalih u Srbiji i nalaze se na 750 metara. Na toj visini je manje bolesti a bolja slast, jako su osunčani, tu gde su vinogradi po ceo dan sija sunce – priča Aleksandra Cvetić koja je sa suprugom na poziv sadašnjeg igumana oca Gavrila pristala da pomogne manastiru.

– Suprug i ja pomažemo Stupovima, naša kuća je najbliža manastiru. Do pre par godina smo živeli u gradu, vratili smo se i iguman, otac Gavrilo, nam je ponudio da im pomažemo što smo prihvatili – uz njihovu pomoć proizvodnja je proširena, a nagrade su krenule da pristižu.

– Do prošle godine to je bilo samo za potrebe manastira i manastirske prodavnice. Prošle godine smo se suprug i ja uključili i proširili proizvodnju. Proizveli smo 20 hiljada boca. U ponudi imamo grašac, tamjaniku, beli sovinjon, roze, kaberne sovinjon i merlo. Imamo samo sortna vina, nema kupaže – u poslu im pomažu tehnolog i agronom, te su njihova vina dosta tražena.

– Naša vina su posebna i dosta tražena. Zanimljivo je jer smo za kratko vreme krenuli da osvajamo i međunarodne nagrade. Za merlo smo dobili srebro na Dekanteru, što je u ovom našem poslu veliko priznanje – ponosno je istakla Aleksandra, a ja samo pomislih, šta bi bilo da je u moje vreme bilo vina u Đurđevim Stupovima, kako bismo se vratili kući.

Piše: Zorica Dragojević