I ove godine Vranjancima koji su ovih prazničnih dana, u ranim jutarnjim satima, dolazili u Saborni hram Svete Trojice na liturgiju, zamirisala je šećerna vuna njihove sugrađanke Sanje Dunčić koju im je zajedno sa alvom, susamkama, zagoretkama, lizalicama, lušama ponudila na improvizovanoj tezgi. Malo ko prođe sa svojom decom, a da ne svrati kod Sanje. Česti zastanu da vide kako to ona ovaj čudesni slatkiš mota na drveni štapić. Deca, naravno, ushićeno zapljeskaju ručicama kada Sanja iz svog velikog prohromskog kruga počne da mota mirisnu slatku vunu. Kako vuna na štapiću raste, tako raste i nestrpljenje najmlađih i onih koji se tako osećaju dok ih neodoljiv miris vraća u neka druga vremena.
Ovim poslom Sanja se počela baviti kada su je loše životne okolnosti stavile pred izbor kako dalje. Setila se čoveka koji je prodavao aparat za pravljenje šećerne vune, čvrsto rešena da počne da se bavi ovim poslom kako bi zaradila novac.
Prilikom prodaje prodavac mi je pokazao kako se na ovom aparatu pravi šećerna vuna. U prvi mah to je izgledalo veoma lako, međutim, kada sam probala da to sama uradim videla sam da moram na tome dosta da poradim kako bih uspela na kraju da namotam šećernu vunu na štapić – kaže Sanja.
Da je stvarno naučila videla je tek kada je počeo da se traži štapić više. Ubrzo je shvatila da mora još dalje i došla je na ideju da krene da pravi i svilene bombone, zagoretke, alvu, susamke…Recept za ove starinske poslastice usudila se da potraži od jednog poznatog vranjskog bombondžije, ali neki recepti se ipak čuvaju kao tajna. Počela je sama da istražuje svuda gde je mislila da može da nađe recepte. I uspela je. Naravno i ovde je bilo potrebno rada, i dosta muke, da se nauči kako da se dobije onaj pravi ukus.
Danas je Sanja iskusna u ovom slatkom i zahtevnom poslu, a svemu tome svedoče mnogi koji su probali i vraćaju se baš tu da ponovo uživaju u Sanjinim slatkišima.
Tekst i foto: Gordana Nastić
