У Србији се ретко сади пауловнија, али и када се неко одлучи за ово дрво пореклом из Кине, најчешће је то хибрид „елонгата“, који је прилагођен европским климатским условима. У Шумадији нема већих задаса и углавном се саде појединачна стабла.
Гордана Цицић из Петровца код Крагујевца из хобија производи саднице пауловније у свом омањем пластенику у предграђу.
„Процес производње расада пауловније почиње у фебруару. Тада семе стављам у земљу и у пластенику му обезбедим топлоту и влажност да би проклијало. У саксије их расађујем када нарасту око 5 центиметара. После годину дана садница мора да се ореже како би ојачао корен. Наредног пролећа креће прави раст“, објашњава Цицићка.
Једногодишње саднице, целе или скраћене на око 50 центиметара, сматрају се најјачим и најиздржљивијим садним материјалом. Може да се сади у пролеће и у јесен.
„Саднице производим из хобија, али се испоставило да има понека заинтересована муштерија. Траже их да би дворишта заштитили од прашине, наручују за њиве које не обрађују, како парцеле не би биле запарложене или да би добили грађевински материјал. Пауловнија не тражи квалитетну земљу, ни заштиту, а добро подноси ниске температуре и велике суше“, додала је Гордана.
Младе биљке траже редовно заливање само док не ојачају. Има узак и дубок корен. Цвета у трећој или четвртој години старости.
„Пчелари углавном трагају за хрибридом томентоса, због карактеристичног медоносног цвета. Мед је сличан багремовом. Као сточна храна користи се због доста беланчевина. Лишћем могу да се хране све животиње, од зечева, коза, оваца па до крава. Има јак корен који расте у дубину до 25 метара, па га саде и за спречавање ерозије тла“, навела је Гордана.
Текст и фото: Биљана Ненковић
