“Noćas sam sanjala majku. Vozile smo se noćom kamionom i pred zoru stigle u neko selo. U selu je bio „iftar“, kako mi majka reče i ona je svake godine dolazila. U jednom trenutku izgubih je, nestade je. Ja jurim po selu tražim je, plačem suza suzu stiže. Prolazim pored muslimanskog groblja, česme na sredini puta i dolazim pred zastakljenu veliku kuću, kao parohijski dom. Iz kuće izlazi majka, nasmejana kao što je uvek bila. Njene ruke, od teškog rada uvek ispucale, krenuše ka mome licu – „ne brini, zašto plačeš, pa bila sam u Mažićima““.

I tu se san moje sestre prekinuo. Osećaj u grudima kao da je neko otkinuo srce, ma ne srce ono bubnja, otkinuo je dušu. Nikada do tada nismo čuli za Mažiće, ni ona, ni ja. Gde su Mažići, šta su Mažići, zašto baš Mažići. Moglo je biti bilo koje drugo selo, ono u kom smo detinjstvo provele, ono u koje smo zajedno sve tri išle. Ništa nam nije bilo jasno.

– Pa daj da pogledamo na internetu da li postoji mesto sa tim imenom i ako postoji šta tamo ima – bilo je jedino logično rešenje u tom trenutku. I pogledale smo, a već posle par dana bile na putu ka manastiru Svetog Đorđa. Pogađate gde. U Mažićima.

Jutro kada smo krenuli bili je toplo, u kolima klima radi, pa ne radi, a put dalek. Na Zlatiboru, naravno, svratismo na komplet lepinju kod Zore, prvu jutarnju kafu jer nismo stigli da je popijemo i po jednu rakijicu. U stomaku igra kolo, od uzbuđenja a ne od rakije crvenimo se u licima, brat, sestra i ja. Svako ima neka svoja očekivanja. Okrepljeni krenusmo dalje. Kako se približavmo Priboju 14 km udaljenom od cilja, tako Ljubica kreće da nabraja detalje svoga sna.

– Vidiš tamo skretanje, tu idemo, preći ćemo preko mosta pa uzbrdo ka selima –  brat i ja zbunjeni, kao u zoni sumraka čekamo šta će dalje reći.

– Sad ćemo naići na selo, a na brdu iznad krivine biće groblje, posle groblja dolazi česma – i sve nas je više strah jer kroz par minuta prođosmo pored groblja i naiđosmo na česmu. Izađosmo da se napijemo vode, nikad slađe i hladnije, potrnuše zubi, stresosmo se.

– Posle ove česme proći ćemo pored kuće iz koje je majka izašla, a posle toga je raskrsnica na  kojoj stoji tabla „Mažići“ – već više ništa nismo sumnjali, ni pitali. Uđosmo u kola i krenusmo dalje.  Da li da pišem da je sve bilo kao što je  rekla? Nema potrebe, bilo je. Na raskršću pred tablom se ukopasmo svo troje, izađosmo iz kola i u toku je „kolektivni plač“.  Svi u isto vreme isto pitanje – zašto nas je majka zvala?

Pođosmo dalje, put uzak, nizbrdica, rupa do rupe. Kočnice se upalile, smrdi u autu po onoj vrućini, znoj se sliva niz leđa, niz lice, jedva vidimo kuda idemo. Na samom kraju puta, u dnu sela, kad smo već pomislili da smo pogrešili, ukaza se manastir Svetog Đorđa. I stade dah, stade i srce na tren, stadoše misli, sve je stalo kao da se zaledilo u vremenu. Sve smo kao u snu prošli. Dozvala nas je mati Evsevija, igumanija manastira.

– Pomaže Bog, otkud vi iz Beograda ovde u Mažićima? Je l’ vam neko rekao za naš manastir?

– Bog vam pomogao, san nas je doveo –  reče sestra. Ko se više i čemu čudio, ona nama ili mi našem putu i manastiru teško je reći. Od čuđenja do poslušanja koje smo svi rado prihvatili prođe jedna kafa, ratluk i nešto novih suza.

– Ako niste znali u ovom manastiru su vršene prve operacije na otvorenom. Tu je bila bolnica iz doba kralja Milutina (1282—1321), u kojoj su pronađeni srednjovekovni hirurški instrumenti. Ti instrumenti su sada u muzeju u Priboju – priča nam igumanija dok Ljubica usisava unutrašnjost crkve, brat usisava oltar, a ja čistim oko crkve i čupam nešto malo travice između kocki iznikle.

– Tu u šumi, na granici sa komšijinim imanjem nalazi se grobnica u kojoj su sahranjeni monasi što ih pobiše Turci Kalafaćani – objašnjava mati Evsevija pokazujući rukom ka mestu na kome ćemo se kasnije svi pomoliti. Mi opijeni lepotom, zaboravismo na put, na vrućinu, shvatili smo da nas je majka pozvala da ozdravimo u bolnici za dušu, da se sjedinimo i vratimo sebi, do tad pomalo otuđeni.

Tekst i foto: Zorica Dragojević

Manastir u selu Mažići

Za samu lokaciju manastira Orahovica posvećenog svetom Đorđu, smatra se da je staro kultno mesto. U toku arheoloških istraživanja tu su nađene humke iz bronzanog doba, rimski grobovi koje smo imali prilike da vidimo. Kada je manastir obnavljan istraživanja su rađena u većem obimu, te su otkriveni i ostaci manastirske crkve Svetog Đorđa, konaka, kuhinje, trpezarije, podruma i već pomenute bolnice.