Milošu Jevtiću iz Lukovice kod Svilajnca sekira nije slučajno upala u med, već je rezultat truda sedam generacija njegove porodice, koja sa pčelama druguje preko 200 godina. U čast svih deda, a posebno njegovog, Miloš je napravio medenu rakiju „Dedovaču“. Ali, to nije jedini proizvod iz pčelinjaka ovog mladog defektologa, koji je napustio posao u Beogradu i vratio se u porodični pčelinjak.
– Medovača ili Dedovača nastala je u čast mog dede Koste. Ali, i svih naših i vaših deda koji su nam utabali put i koračali ispred nas. Ovo je posebna vrsta medene rakije. Naime, moj deda je u rakiju uvek dodavao propolis. Nisam to shvatao kao mali, ali kad je došlo vreme da zavolim rakiju, počeo sam i ja, pa mi je dedina navika imala smisla. Da bih mu odao počast napravio sam Dedovaču u koju ide rakija od jabuke, propolis i med od lipe – kaže za Dobro jutro Miloš Jevtić.
U pčelinjaku Jevtića nalazi se od 120 do 180 košnica. Miloš kaže da postoje podaci da su prve pčele na njihovo imanje došle pre dva veka. On je u Beogradu posle studija defektologije radio sedam godina, a onda odlučio da preuzme posao koji su preci utabali. Iz mnogo razloga smatra da mu je upala sekira u med, pa je tako i nazvao svoje proizvode.
– Voleti svoje radno mesto i u isto vreme ga doživljavati kao svoje prirodno stanište, jednako je fenomenu upadanja sekire u med. Ova misao može podjednako da se odnosi i na pčele i na mene – kaže Miloš.
On danas na porodičnom imanju, osim „Dedovače“, pravi više vrsta mednih kombinacija.
– Osim čistog meda pravimo i prodajemo proizvode za svačiji ukus. Najviše se traži medeni kremić. U bagremov med se dodaje puter od pečenih lešnika i kakao prah. To vam je zdrava replika nutele. Imamo različite kombinacije, poput pomorandže i semena koprive, zatim dodajemo aroniju, godži bobice, cejlonski cimet – dodaje Miloš.
Njegova ideja je i širenje svesti o značaju svakodnevnog uzimanja pčelinjih proizvoda za zdravlje. Ali pre nego što se uroni kašika u med, da se shvati i razume zbog čega su pčele najbitnija bića na Zemlji.
– Da li nas zanima kako tako malena, a tako moćna bića komuniciraju i funkcionišu u potpunom mraku košnice i u tolikoj gužvi? Da li se neko zapita o pčeli i cvetu kao jednom od najharmoničnijih i najstarijih odnosa na planeti. Jer, mogućnost da pčela prenese prah sa jednog na drugi cvet zauvek je promenila i oblikovala naš svet. Pri tom cvet je morao mudro da osmisli prah, kako bi se desio višemilenijumski ples obostranog zadovoljstva, ljubavi i pažnje sa pčelom. Pa vi sada probajte i sami da zaključite od kakvog je materijala sačinjen taj prah i koliko je dobro uneti ga u svoje telo – kaže Miloš Jevtić.
A zašto je na Miloševim teglama etiketa baš naziv „Sekira u medu“? On objašnjava da, prema njegovom viđenju, prvo treba napraviti razliku da li je nekom upala kašika ili sekira u med. Poslovice su slične, ali postoji razlika.
Izreka da je nekom upala sekira u med inspirisana je događajima iz realnog života, kada su ljudi pre više stotina godina svakodnevno odlazili u šumu i sekli drva. Mukotrpno radeći da prehrane mnogobrojnu porodicu događalo se da drvosečina sekira upadne u šuplje drvo, u divlju košnicu. I niz oštricu sekire potekao bi med. Neočekivanu poslasticu odneo bi porodici i zauvek zapamtio dan kada je njegov mukotrpni rad nagrađen.
Poslovica upala mu kašika u med, ima nešto drugačiju pozadinu. Ona se upotrebljava kada su glavni uzrok nekog prosperiteta, srećne okolnosti, a da pri tom nije trebalo uložiti trud, rad i znanje. Ako neko neočekivano dobije novac, nasledstvo ili privilegije zbog rodbinskih ili drugih veza, onda se govori o tome da mu se posrećilo i bez mukotrpnog rada.
– I kašika i sekira su neočekivano upale u med, ali ova druga je plod rada. Zato se moj med i zove tako, jer su mnogi moji preci strpljivo i teško stvarali. Ja sam sedma generacija. Danas pokušavam da opstanem i unapredim svoj i njihov rad – kaže Miloš.
Tekst i foto: Biljana Nenković
