NIJE SVAKA VODA ZA NAVODNJAVANJE
Voda je jedan od najznačajnijih činilaca uspešne poljoprivredne proizvodnje, ali nam je priroda najčešće ne daje koliko bismo i kakvu bismo želeli. Padavina obično nema dovoljno, ili su nepovoljno raspoređene, pa je intenzivna poljoprivreda nezamisliva bez sistema za navodnjavanje. Zadatak navodnjavanja jeste da reguliše neophodan vodni, vazdušni, toplotni, mikrobiološki i mineralni režim zemljišta, odnosno da obezbedi optimalne uslove za rast i razvitak biljaka u promenljivim klimatskim uslovima.
Važno je takođe znati kakvom vodom se mogu zalivati biljke, jer, nije svaka voda koju možemo da nađemo u prirodi pogodna za navodnjavanje. Ispitivanje njenog kvaliteta je obavezno. Rade ga specijalizovane laboratorije i potreban je čitav niz analiza na osnovu kojih se određuju klase pogodnosti vode za navodnjavanje.
Reka, bara, bunar ili vodovod?
Najnestabilnija po svojim karakteristikama je voda na otvorenom, u rekama, jezerima, barama koja je često izvor zaraza i drugih zagađenja. Kišnica je jedan od najprihvatljivijih izvora vode za zalivanje biljaka ukoliko sredina nije previše zagađena. Ona se najčešće ne sakuplja u sredinama u kojima postoje jaka vazdušna zagađenja iz teške industrije pa u sebe, tokom prolaska kroz takav vazduh, upije mnoga jedinjenja koja su otrovna za biljke. Previše sumpordioksida, recimo, dovodi do pojave „kiselih kiša“. Bunarska voda je različitog kvaliteta te je uvek, pre upotrebe, neophodno ispitati njen sastav.
Naše vode su generalno tvrde i bogate karbonatima magnezijuma i gvožđa i ukoliko moramo da ih koristimo, treba smanjiti određene dodatke vodorastvorljivih đubriva. Vodovod je jedan od najčešćih oblika vode za zalivanje. Prednosti su joj što je uglavnom stabilnog hemijskog sastava i bez patogenih gljiva i bakterija, ali biljkama ne prija u njoj prisustvo hlora za dezinfekciju.
Jedna od najvećih loših posledica korišćenja neispitane i nekvalitetne vode kojom se navodnjavaju gajene biljke jeste sekundarno zaslanjivanje i alkalizacija. Soli rastvorene u vodi mogu da budu opasne, jer se tokom dugogodišnjeg navodnjavanja nagomilavaju u zemljištu. Ukoliko se zemljište zaliva vodom koja je veoma mineralizovana, može doći do pogoršanja mineralnog sastava zemljišta što se loše odražava na prinos biljaka. Voda koja je bakteriološki neispravna ne sme se koristiti za navodnjavanje lisnatog povrća, jer dovodi do bakteriološke kontaminacije.
Hladna voda smanjuje prinos
Kada se govori o kvalitetu vode, najčešće se to odnosi na dva parametra, tj. EC (elektroprovodljivost) i pH-vrednost (kiselost). U intenzivnim uslovima proizvodnje, kao što je plastenički uzgoj povrća, trebalo bi poznavati i sadržaj kalcijum oksida u vodi (CaO), magnezijum oksida (MgO) i hidrokarbonata (HCO3). Temperatura je glavno fizičko svojstvo vode za navodnjavanje. Niske temperature nepovoljno utiču na rast i razviće biljaka, naročito onih koje vole toplotu. Nepovoljan uticaj preterano hladne vode se ogleda u usporavanju i privremenom zaustavljanju rasta biljaka i pojavi žute boje. Ovakvo stanje traje sve dok se zemljište ponovo ne zagreje i negativno se odražava na prinos. Hladna voda rashlađuje zemljište, smanjuje mikrobiološku aktivnost, u njoj je manje hranljivih elemenata u pristupačnom obliku, a njihovo usvajanje slabije. Optimalna temperatura vode za navodnjavanje je oko 27 stepeni, minimalna, koju čak i najosetljivije biljke podnose bez oštećenja je 19 do 20, dok je maksimalna 34 do 35 stepeni.
Pristupačnost hranljivih materija biljkama zavisi od kiselosti, odnosno alkalnosti. U vodi blago kisele reakcije biljke bez problema mogu da usvajaju većinu mikroelemenata, samim tim će biti zdravije, rašće brže i daće bolji i kvalitetniji rod. Biljke uglavnom vole blago kisele do neutralane uslove, što podrazumeva pH6 do pH7. Ukoliko je voda previše kisela (pH manji od 6), ili peviše alkalna (više od 7), biljka će gladovati i ako u zemljištu ima dovoljno hraniva.
Još jedna od značajnih osobina vode je elektroprovodljivost, EC, koja govori i o prisustvu rastvorenih soli. To su najčešće natrijum-hlorid, natrijum-sulfat, kalcijum-hlorid, kalcijum-sulfat, magnezijum-hlorid itd. Soli rastvorene u vodi se jonizuju, te se provodljivost vode povećava. Merenjem provodljivosti, koja se izražava u Simensima, odnosno mikro Simensima -µS, dobija se indirektno podatak o količini soli. Prevelika količina soli blokira unos hranjivih materija, pa je neophodno ispiranje korenovog sistema. Pored redovne kontrole EC i pH, vodu treba slati na povremenu hemijsku analizu u laboratorije. Učestalost analiza zavisi od izvora vode, a u slučaju da se koriste protočne vode (reke i kanali) ili stajaće (jezero), preporučuje se da se to radi jednom u toku tri meseca, obično s promenom godišnjeg doba.
Kakav rezervoar za kišu?
Najbolja voda koja se koristi za navodnjavanje je kišnica, jer ima zanemarljivu količinu soli. Jedini problem je kako i gde uskladištiti dovoljne količine. Padavine su neujednačene i relativno nepredvidljive, te bi pri korišćenju kišnice kao jedinog izvora za navodnjavanje rezervoari morali da budu velikih zapremina. Sa druge strane, širom sveta razvija se svest o značaju pitke vode i njenoj štednji, a sakupljanje atmosferskih padavina, pre svega kišnice, postalo je koncept odgovornog ponašanja prema prirodnim resursima i životnoj sredini. Korišćenje kišnice za svrhe u kojima je to moguće, a posebno za podmirivanje potreba biljaka za vodom, ima svoj ekološki, ekonomski i društveni značaj.
Tvrdoća vode zavisi od kombinacije supstanci baziranih na kalcijumu i magnezijumu koji, ako su u višku, dovode do stvaranja kamenca koji se u obliku grudvica nakuplja pri vrhu korena, blokira njegovu funkciju i ugrožava život biljke.
EC vrednost vode u mmhos
- Odlična voda < 0,5
- Dobra voda 0,5 do 0,8
- Voda srednjeg kvaliteta 0,8 do 1,1
- Loša voda 1,1 do 1,5
- Izrazito loša voda >1,5
Piše: Dipl. inž. Valentina Aleksić,
savetnik za melioraciju, PSSS Knjaževac
