Dragi dnevniče! Celu noć nisam spavala, okretala sam se kao kad moj stric Žarko peče prase, pa ga s vremena na vreme, nabijeno na ražanj, okrene. Falilo je samo zalivanje pivom. Mada piva nije falilo, ima ga puna gajba u prostoriji koja je kao kujna, a u stvari magacin. Iako je prozor zatvoren, klima uključena, čujem u daljini ćukove, celu noć, ama baš celu noć. Pred zoru, taman kad me je prvi san uhvatio, negde oko pola pet, kad ne zaklah popadijinog pevca. Baš tad je krenuo da kukuriče, baš tad kad sam oči sklopila. Skočih na vrata, izađoh iz kuće, gledam gde je kokošinjac, al’ se vratih, više mi žao popadije nego pevca, kako bih joj na oči izašla. Nešto oko pola sedam, kad više nisam mogla da ležim i gledam u plafon, okrečen i na njemu neki stari luster, kupljen osamdesetih godina i tad najmoderniji, ustadoh da kuvam kafu. U kući ledeno. Ostao otvoren prozor na kujni, onaj jedan što ima komarnik na sebi. U tom izlazi i kuma iz svoje sobe, skvrčila se kao kočanjka. Do pola noći pokrivena jednim ćebetom.
- Ja ko popadija juče. Spavam, hladno mi je, a onda se u po jada setim da imam još jedno ćebe, al’ tol’ko mi je hladno, da me je mrzelo da ustanem i da ga prostrem. Tako do pola noći, posle sam se pokrila – priča, dok zakuvava kafu koju sam pristavila na onoj napravi što nas obe zbunjuje. Kafu, naravno, pićemo napolju, na terasi, dok nam vilice cvokoću na prijatnih, jutarnjih 14 stepeni. Dadoh joj neku moju đudu, ja obukoh jaknu i šorts i bosih nogu sedosmo na garnituru, na koju je ona prethodni dan prostrla ćilim, nije pirotski al’ grebucka.
- Šta ćemo danas da radimo? Baš je hladno, a ja ništa nisam ponela. Koji sam kreten, sve sam spremila i ostalo na stolici kad sam krenula – priča uz prvi gutljaj, ko čemer gorke, kafe (takvu pijemo).
- Ja ću danas da odnesem one pomije svinjama, pa na groblje – nekako mi je najbitnije od svega otići onima koje sam nekada najviše volela.
- Šta ćemo za ručak, nismo ništa kupile, baš nas je zeznuo Zdravko – već u njoj radi domaćica, samo bi kuvala i raskuvavala.
- Ništa, ići ćemo negde u kafanu, manje će nas koštati nego sad da kuvaš – dogovor u jednoj rečenici, a meni znak da krećem gde sam naumila. O, mili moj dnevniče, a da znaš samo kako je hladno bilo. Nije mi se iz kuće mrdalo. Obukoh najdeblje što sam imala, a ni to nije bilo dovoljno i krenuh na farmu, pa kod snahe i brata. Na stolu je već čekala skuvana kafa, jer se od kuće vidi na put, pa prepoznaju kola i turaju kafu, znajući gde ko ide. Jes’ dobro skuvala, al’ meni već valja po stomaku, navikla samo jednu dnevno.
- Da popijemo kafu, pa da odem do groblja – sedimo tako napolju na tremu, duva leden vetar, kiša počinje lagano, pa sve jače. Pljusak onako ljudski, već postaje neprijatno. Premeštamo se s noge na nogu na onim stolicama, dok se snajka u jednom trenutku nije setila.
- Ajdemote uKuću – ja ko pokisla cepanica, jedva dočekala. Uđosmo, a smederevac podgrejao lepo. Sedimo, gledam neke papire što mi snaja dala, pričamo da kiša upropasti posao koji je trebalo da odradimo, te trupci ostaše da ih neki drugi dan potovarimo i teramo u pilanu.
- Gde po ovoj kiši, jutros se prikolica bila otkačila – kaže snaha, meni odmah kroz glavu svi mogući najgori scenariji. Dobro je da smo odustali. Spremam se da krenem kad već od posla nema ništa.
- Ideš već? – pita brat posle tri sata neprestane priče i dva kumina poziva sa pitanjem kad ću kući, sama je.
- Moram, kuma je sama, a treba da idemo da jedemo nešto, ništa nismo kupile, Zdravko nas prevario, nemam ni trunke mesa ili krompira, a i na onoj rigli ne znam kako, šporet nije uključen – dok nabrajam razloge odlaska, snaha onako istija nudi jagnjetinu.
- Imam neke jagnjetine, da poneseš – već ustaje da spremi.
- Nemoj, ja bih jela, ali kuma ne jede jagnjetinu – ostavih porodicu u čudu.
- Kuma ne jede jagnjetinu – ponovi začuđeno.
- Ne jede jagnjetinu – i brat je u neverici, odmahuje glavom. Kako neko može da ne jede jagnjetinu.
- Ne jeeeeede jagnjetinu – eto i bratanca koji je do ta doba kuckao po telefonu, a prosto se šokirao, u svom veku nije čuo da neko ne jede jagnjetinu. Ja, kao da mi je neko lupio tri šamara za redom, ne smedoh ni da ponovim da ne jede. Uzeh postiđena ključeve od kola i kretoh prema kumi koja NE JEDE JAGNJETINU.
- E, ajmo odmah kod Milene (popadije) skuvala je kafu, pa da ne čeka – sačeka me kuma, koja ne jede već se zna šta, a ja samo što ne zaplakah od muke….
Tekst i foto: Zorica Dragojević
