Manastir Tumane jedan je od najposećenijih manastira Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, a molitvenu pomoć i duhovno utočište tu nalazi na hiljade vernika. U praznične dane i vikendom, na poklonjenje dvojici svetitelja – Svetom Zosimu Sinaitu i Svetom Jakovu Novom – čije mošti počivaju u hramu posvećenom Svetom Arhangelu Gavrilu, čeka se neretko u dugim redovima.
Kada je sunce jako, ta vrućina izaziva i fizičku, ne samo duhovnu žeđ. A da bi se ta žeđ utolila, krenite od manastira uzbrdo. Asfaltirani put, okružen hladom zelenila i povremeno prekinut klupama za odmor, vodi do mesta gde ljudi zastaju sa istim osećajem pobožnosti kao i pred manastirskim ikonama. U susret vam dolaze vernici sa flašicama, bocama, pa i velikim balonima napunjenim bistrom vodom, noseći ih pažljivo, kao dragocenost.
Za ravničarskog tipa poput mene putovanje do ovog mesta predstavlja dobar kardio trening, jer se uzbrdica proteže čitavim putem od nekih kilometar – kilometar i nešto (po slobodnoj proceni).
Šuštanje lišća i žubor rečice s leve strane, koja protiče kontra vas, daje priliku da urbani čovek odmori svoja čula nekim drugim, lepšim zvukovima, koji se od buke saobraćaja i ostalih izvoza zvukova u gradovima, ne mogu čuti. Zato i ta šetnja, bez obzira koliko ljudi idu oko vas ili vama u susret, protiče u tišini, pretvarajući ovaj uspon u svojevrsno hodočašće. Kako se puls ubrzava i disanje postaje sve pliće i učestalije, otvaraju se i čula mirisa, pa prirodu doživljavate na jedan poseban način. A onda, kraj uspona i pred vama se pojavljuje jedan veliki plato sa klupama i ljudima koji su seli da odmore i „napune baterije“ posle napornog uspona.
S leve strane, na uzvišici nalazi se pećina-isposnica svetog Zosima, gde vernici odlaze da zapale sveću i upute zahvalu ili svoje teskobe u molitveno zastupništvo tumanskog sveca, a ispred vas vidi se izvor vode pred kojim, u tišini stoji mnoštvo i strpljivo čeka da dođe na red. To nije običan izvor – to je Izvor svetog Zosima.
Po predanju, Sveti Zosim je bio pustinjak iz 14. veka, poreklom sa Sinaja, koji se nastanio u ovim krajevima. Monasi koji su se ovde doselili pred najezdom Turaka znani su i kao Sinaiti. Legenda kaže da je starca, nesrećnim slučajem, u lovu smrtno ranio Miloš Obilić. Kada je video šta je uradio, uzeo je starca na samrti da odvede u svoj dvor, ali ga je na putu monah zamolio da ga ostavi kraj puta rečima „tu (me) mani“. Miloš ga je poslušao i na mestu gde je sveti starac izdahnuo započeo je izgradnju crkve, ali je nije završio jer je herojski stradao u Kosovskom boju. Od tih reči, kako kažu predanja, manastir je dobio naziv Tumane. Međutim, mnogi hodočasnici i putnici namernici posećuju mesto i gde je sveti Zosim živeo i to mesto je za njih sveto kao i same njegove mošti koje počivaju u manastiru.
Dugačak red ljudi polako i sa posebnim strpljenjem se pomera u zavisnosti od toga da li neko puni flašicu, flašu ili balone vodom koja izvire iz male metalne cevi.
Sudeći po našem mentalitetu, stajanje u redu samo po sebi izaziva nervozu, gunđanje, ali i potencijalnu svađu s onima koji hoće da obiđu kolonu „samo da nešto pitaju“. U ovom slučaju postoji neki prećutni dogovor da vreme nije važno i da će svi doći na red, jer vode ima za sve.
Iz male metalne cevi voda neprekidno izbija, hladna i bistra i zaista veoma prijatnog ukusa koji gasi žeđ, a ljudi joj prilaze s istom verom s kojom celivaju mošti. Prekrste se, operu ruke, umiju lice iz tri kvašenja rukom u znak Svetog Trojstva (Oca, Sina i Svetog Duha) a zatim, ili otpiju vodu rukom, ili napune flašice.
Veruje se da pomaže kod raznih bolesti, a mnogi će vam reći da im je „baš ta voda” vratila snagu, olakšala bol ili donela mir.
Stanovnik sela nedaleko od manastira redovno odlazi da natoči vodu iz ovog izvora.
Kako nam kaže, voda je izuzetno pitka i dobrog kvaliteta, a kaže da je na svojoj koži iskusio da od te vode rane brže zarastaju, ali je rešio i problem visećeg mladeža tako što ga je tri meseca svakodnevno mazao vodom s izvora dok se nije sasušio i otpao.
Verovali ili ne jedno je sigurno – Izvor svetog Zosima mesto je koje valja posetiti i okrepiti se vodom. Jer, bez obzira na to da li u legendu verujete ili ne, spoj netaknute prirode, hladovine stoletnih stabala i žubora ove vode obogatiće vaša čula i ostaviti trag koji se pamti.
Tekst i fotografije: Aleksej Buila
