PRIRODNO BOJENJE ODEĆE OPET JE U MODI
Ako imate baštu i uživate u njoj, onda vam neće biti teško da među biljkama koje gajite pronađete željenu za boju kojom ćete osvežiti staru garderobu. Izbor je veliki – neven daje svetlo žutu, orah je za braon, a od cvekle se dobija crvena… I sam postupak bojenja je jednostavan.
Materijal za odeću koju su nosili, ljudi su u prošlosti sami proizvodili na porodičnom imanju, ali je kasnije primat preuzela sintetika. Organsko je međutim opet u modi, pa tkalje, pletilje i vezilje imaju sve više posla. Sve više je i radionica narodne radinosti, na kojima majstori starih zanata uče zainteresovane osnovnim tehnikama pletenja, heklanja i veza u izradi odevnih i dekorativnih predmeta, ali i kako da brzo i jednostavno oboje predivo ili staru garderobu i tako joj daju „novu notu“.
Bakin recept s interneta
Nekada je svaka varoš imala bar po jednog majstora bojadžiju, koji je bojio pređu u „složenije“ boje za svečane prilike, dok su za osnovne boje domaćice koristile ono što se moglo naći u prirodi. Bojadžija odavno nema, ali oni koji žele sami da farbaju, onako kako su nekada radile njihove majke ili bake, na interenetu lako mogu pronaći detaljan opis procesa rada u kućnim uslovima.
Osnovno je, kaže jedno od tih uputstava, da vuna ili garderoba budu čisti, kako bi se boja primila. Prilikom bojenja obavezno koristite stare posude, lonce ili šerpe koje ne mislite više upotrebljavati za nešto drugo, jer će poprimiti boju biljke ili voćke koju koristite. Preporuka je takođe i da se pritom nose rukavice, jer se boja sa kože teško spira.
U rastvor vode i alkoholnog sirćeta, u srazmeri 1:4, u koji možete dodati i kuhinjsku so, potopite vunu ili tkaninu pre bojenja, i ostavite oko sat vremena da dobro upije tečnost. Sirće je dobar stabilizator boje, ali ukoliko ga nemate, umesto njega možete koristiti i sok od limuna, prašak za pecivo… Da biste dobili boju, potrebno je da naseckate biljku u posudi, u nju dolijete vodu (više biljne smese u manje vode donosi jaču boju), i kuvate na laganoj vatri sat vremena. Nakon kuvanja, smesu obavezno procedite, da ne bi u njoj ostali delovi biljke.
Kada su boja i vuna spremne, iscedite vunu, ubacite je u obojenu vodu koja ne sme da ključa i jedno vreme lagano mešajte. Ostavite je nakon toga da stoji nekoliko sati ukoliko bojite vunu, ili nekoliko dana ukoliko je tkanina lošijeg kvaliteta i sporo upija boju. Na kraju iscedite vodu i isperite vunu/tkaninu hladnom vodom, pa opet ubacite u alkoholno sirće, koje je odličan stabilizator boje kao i kuhinjska so. Naposletku, možete je oprati nekim drugim deterdžentom za vunu, da se ne bi ućebala. Na ovaj način obojenu garderobu perite odvojeno od ostalog veša, jer prilikom pranja može puštati boju, ukoliko proces bojenja nije uspeo kako treba – savetuju oni koji imaju iskustva u ovom poslu.
Bogat izbor sirovina i nijansi
Bojenje odeće i tekstilnih tkanina bojama iz prirodnih izvora ima dugu tradiciju i one su sve do kraja 19. veka i razvoja sintetičkih boja bile glavno sredstvo za bojenje. Vuna koja je uz konoplju bila osnovna tekstilna sirovina, najčešće je korišćena u prirodnoj boji, kao bela ili siva, ali su domaćice volele da u nju „umetnu“ i bojenu pređu prilikom izrade odevnih predmeta – pregača, pojaseva, suknji, čarapa, nazuvica, rukavaca, džempera i pulovera, ili kod izrade predmeta za pokućstvo, poput ćilima, sedžada i jastuka.
Kako za „Dobro jutro“ kaže etnolog Snežana Tomić iz Muzeja na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu, u zlatiborskom kraju u prošlosti crna boja dobijana je kuvanjem jasenove kore sa dodatkom pržine ili galice, odnosno crnog praha koji se odvaja prilikom kovanja metala u kovačkim radionicama, i tako dobijena boja bila je veoma postojana. Upotrebom rujevine (ruj-Cotinus coggygria) dobijala se bordo boja, dok je kafena boja, kao nijansa braon boje, dobijana od kore stabla oraha i komine, odnosno zelene kore sa mladog ploda oraha.
Za dobijanje smeđih tonova korišćena je kora jove. Sivu boju gorštaci su dobijali kuvanjem kore i lišća jasena, a svetlije tonove braon boje (duvanli) – bojenjem u komini (džibri) od šljiva. Zelenu boju pravili su kuvanjem stabljika paprike i paradajza, a svetlije tonove ove boje uz pomoć lišća dunje i lipe – dodaje Tomić.
U planinskim selima ovog dela Srbije, domaćice su u prošlosti teget boju za pređu dobijale kuvanjem semena i ploda aptovine (Sambucus ebulus), a tamnoplavu (čivitli) dodavanjem čivita u prahu u sjernu vodu.
Primenom kupovnih analinskih boja postizao se veći broj nijansi, što je posebno bilo izraženo u koloritu tkanih predmeta: šeptela-tamnoroze, ruja-narandžasta, žiravli-svetlobordo, kavela-bordo, jorgovanli-ljubičasta, krmezli-crvena,čivitli-tamnoplava. Krajem 19. i početkom 20. veka, u Užicu je živeo i radio poznati bojadžija Jovica Popović kod koga se bojila pređa ili kupovala boja za bojenje kod kuće. Neki od prirodnih pigmenata se i danas koriste za bojenje vune u domaćinstvu, poput kore i lišća oraha, kora jove, stabljike paradajza i paprike, lišće dunje i lipe. Međutim, sada se domaća bojena ili nebojena vuna više kupuje u predionicama koje obavljaju i usluge raščešljavanja vune i prediva, a kod njih se može kupiti i bojena vuna – savetuje etnolog Snežana Tomić.
Piše Željko Dulanović
