Sećam se, davnih dana kada je mačka došla na vrata stričeve kuće u selu svi su joj se obradovali. Čak i strina koja ih nikako nije volela. Kažu kad mačka dođe u dvorište i prinova će u kuću. Ne znam da li ima veze jedno s drugim, ali posle par meseci brat se oženio, a sledeće godine došla je i prinova u vidu buckastog crnokosog dečaka. Prođe od toga više od dve decenije. Ovih dana mi dođosmo u kuću u selu. Umorne od puta, još neraspakovane, sedosmo na fotelje ispred letnje kujne da ohanemo. Odjednom, niotkuda, negde iza garaže začu se mjauk. Sitno, nežno, a onda sve jače i jače. Vidim sestru kako se već ježi, alergična je na mačju dlaku i samo bi joj jedna alergija u ovo pasje vreme falila. Ne prođe par minuta, krenusmo da se raspakujemo, iznosimo stvari iz kola, pa stepenicama u kuću, kad mi nešto promače ispod nogu. Ja na jednu, a ono na drugu stranu, sve me spopliće. Aj što je uz stepenice, nego što nosim neku staklariju, poskakujem i vodim računa da ga ne nagazim. Stanem, gledam, a ono belo ko prva zimska pahulja, drhtuće, sad da l’ od gladi il’ od zime ko bi ga znao. Mače. Zagledalo se u mene, ozbiljno baš. Jedva nekako izađoh na sprat, otključah i kretoh da ostavim stvari, kad iza mojih leđa jedno bučno „kukuuuuuuuu“. Oteglo se do na vr’ sela.
-Zamal’ vrat da slomim. Saplete me mače! – besni, da ne znam ko više frkće, mače ili ona, moja sestra. A oklen mače, ne zna ni popadija, najobaveštenija žena u selu.
-Nemam ti ja pojma oklen je došlo. Samo se pojavilo – kao da se pravda dok se zdravimo i dogovaramo da „turi“ kafu. Već je dobrano zahladilo, po prozorima zamaglilo, mi sedimo napolju i kafenišemo. Od Kulina bana i davnijeh dana, sve po redu, od detinjstva do skorašnje seoske svadbe čiji smo akteri zajedno bile.
-Jes’ bila lepa svadbica – kroz širok osmeh, srčući lagano već prohlađenu kafu, priča naša prva komšinica, žena počivšeg popa Obrena, Milena. Meni nešto pohladno, uđo u kuću da navučem koju džoku i da se zgrejem, Mica i Ljubica ostaše da pričaju. Prođe nekih pola sata, reko da vidim šta rade. Popadija otišla kući. Ispred kujne gori svetlo, čuje se šmirglalica kako brunda, sobni stočić na sred terase razapet na dve male stolice:
-Vidi skloni se od mene, ja sam alergična na mačke. Mislim, nemoj da me pogrešno shvatiš, nisam ja alergična na tebe lično, nego na sve mačke – slušam kako priča i šta priča i ne verujem. Žena se pravda mačetu. A ono, sve oko njenih nogu, mazi se, umiljava, prede. Što ga ona više gura, ono sve bliže i sve upornije. I žao mi što ih ne slikah odmah, nego tek sutradan, ali nisam želela da prekinem priču.
-Ja, čak, ne znam ni da li si mačka ili mačak, a i nije mi ni bitno. Samo te molim, onako ljudski, skloni se od mene. Evo vidi, sva sam se osula – teče jednostrana komunikacija i ko zna koliko bi potrajala da nisam donela mačetu da jede.
-Ajmo u kuću, sad je već dosta hladno, a i mrak je. Nemoj raditi po mraku – gledam, samo kod nas gori svetlo. Selo se umirilo, lagano pada mraz na jabuke ne popale s grana. Vedro je, nebo se osulo zvezdama. Kod popadije još se čuju kokoši kako se nameštaju na legalu. Belo klupko mačeće uvuklo se pod zimski prsluk mog bratanca. Miriše na zimu.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
