Nije bilo kuće u selu, a da ga nije imala. Plekano ili pravim rečima rečeno – limeno, zagasito sivo, univerzalno uvek i za sve namene, KORITO. Mi smo, uvek van sveta i vremena, imali dva. Jedno od malo posle Drugog svetskog rata, i jedno novije, od šezdesetih na ovamo. A to na ovamo bile su osamdesete. I tih osamdesetih dobro se sećam. Korito uvek naslonjeno na neki od zidova, čini se podupire kuću, magazu ili letnju kujnu. Mada i samo nejako. Večito nešto ukrivo, te na jednu, te na drugu stranu. Kako ga uzmeš u ruke ono ševrda, ljulja se, migolji, ko da je mačka, a ne lim. U tom i takvom koritu najčešće smo se kolektivno kupali. Znate ono kad dođe subota, pa random jedno za drugim. Na šporetu smederevcu, u loncu od istog materijala, non-stop vri voda i samo je dolivamo. Kolko zavatimo, toliko vratimo. Prvo kupaju nas decu, pa onda kako ko oposli. Kupala nas je, zamislite ko – baba! Leti u dvorištu kad su svi u polju, zimi na sred sobe, na mestu gde je nekad bilo ognjište. Sto bi je, mučenu, znojeva oblilo gledajući nas kako skačemo po onom koritu koje se giba đa tam’, đa vam’, a voda izleće po drvenom podu, sve dok ne ostane samo po dnu. Taman jednu uhvati da ispere, druga krene da skače, hvata drugu, prva pobegla, a ona od starosti ne može da sustigne. Kad već postane hladno i konačno se smirimo, jer zubi cvokoću, a usta pomodre, sa dva-tri lončeta vrele vode po glavi baba završi posao. Mirisale smo, što bi rekla, kao majsko cveće. E, to majsko cveće bi kad se subotnje kupanje završi, dođe nedelja i svi su čisti i mirišljavi, ceo dan provelo za tim istim koritom. Samo u drugoj službi.
U letnjoj kujni, dok ne pobeli od praška i domaćeg sapuna, strina bi kuvala veš. Vreo lonac dok se još sve puši, donela bi u kuću i sručila u plekano korito, postavljeno na dve bele hoklice sa zelenim sedalima, do pola napunjeno hladnom vodom sa izvora Radnovca. Ispred gomile veša male ruke majskog cveća dohvatale bi sapun, onaj mirišljavi što se retko koristi, trljale do besvesti, sve dok baba, jer ko bi drugi, ne kaže da je dosta. Mi trljale, ona ispirala, reklo bi se timski rad.
Treću i poslednju ulogu u životu korita, najviše smo volele. Mada, to je bilo već kad se „ofucalo“, kad smo ga svog izubijale, napravile udubljenja i skoro je „progledalo“. Takvo nam je služilo da u njemu šurimo svinje. Najomiljeniji seoski posao za nas. Stric bi ga postavio ispod raščerečenog praseta koje je polivao lončićima vrele vode, a nas dve jedna jednu, druga drugu stranu deljale bismo ili nožem oštrim kao britva ili britvom. Nekadašnja kada postajala bi stecište gustih svinjskih čekinja, nimalo lepog prizora. Valjda je to starost donosila sa sobom. Sada svoje kupatilo, veš mašinu i prostor za šurenje, vidim tek ponekad i ponegde. Isto onako oslonjeno na zid, čeka…neku drugu decu…neku novu namenu.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
