Zimski meseci predstavljaju najosetljiviji period u životnom ciklusu pčela i ključan trenutak za svakog pčelara. Iako med tokom cele godine koristimo kao dragocen i prirodan proizvod, zaboravljamo da iza svake kašičice stoji složena briga o pčelinjim zajednicama, naročito kada temperature padnu ispod nule. Upravo zato pravilno održavanje košnica u zimskim danima ima presudnu ulogu. Od toga zavisi zdravlje pčela, kvalitet budućeg meda i uspešnost cele sezone koja predstoji.
– Zimi se ništa ne radi jer sva priprema je trebala da se uradi u kasno leto, tj ranu jesen. Tretiranje protiv varoe – pčelinjeg krpelja, vrlo je bitno jer ako se tretman ne uradi, a postoji nekoliko načina i različitih sredstava, može doći do uginuća zajednice, tj. pčelinjeg društva. Priprema prehrane odnosno tamo gde su rezerve hrane tanke, dodatak šećernog sirupa, koje pčele skladište i mešaju sa prirodnim medom. Naročito je korisno, ako su donele med od jesenjih livadskih cvetova, tj astera, koji se vrlo lako kristališe u saću i pčelama je težak za ishranu – priča za “Doro jutro” Nebojša Glišić.
Ovaj pčelar kaže da u Srbiji postoji nekoliko “glavnih” pčelinjih paša u toku godine.
– Najznačajnija i najunosnija je bagremova paša, krajem aprila i početkom maja. Međutim, u poslednjih nekoliko godina, paša je podbacila a u nekim regionima sezona je bila bez bagremove paše i meda. Za to nisu krivi pčelari, već vremenske prilike, odnosno neprilike u samom cvetanju bagrema. Kao pripremu za razvoj pčelinjih društava za bagremovu pašu, neki pčelari, sele košnice na cvetanje jabuke, kao i uljane repice, gde se društva veoma dobro razvijaju. Naravno, tad je rad pčelara oko društava intenzivniji a ponekad u zavisnosti od broja društava i svakodnevniji. Kao bitne paše imamo još cvetanje lipe, zatim suncokreta i cvetanje livada. Livadska paša isto tako može da podbaci, zbog ogromnih suša u letnjem periodu – kaže Nebojša koji se već deset godina bavi pčelarstvom, ali za sebe tvrdi da je još uvek početnik.
– Stacionar tj. pčelinjak mi je u okolini Beograda, ali se trudim da košnice nosim na podneblja Srbije u kojima u datom trenutku ima dosta sezonske paše. (Bagrem: Ub, valjevski region, avalski region; Lipa: Fruška gora; Suncokretova paša: polja Vojvodine; Livadske paše: podneblje Fruške gore, Avale…) Najviše košnica sam imao pre pet godina, 40 društava, ali zbog obaveza posla, smanjio sam na desetak – objašnjava Glišić i dodaje šta je najbitnije znati za proizvodnju dobrog meda:
– Količina proizvedenog meda po jednoj košnici zavisi od mnogo uslova, kao što su: pripremljenost pčelinje zajednice za datu pašu, tj. brojnost pčela. Kakvi su vremenski uslovi u samoj paši kao i da li je bilo mraza ili velikih kiša u cvetanju biljaka. Stariji pčelari koji su selili košnice na više paša u toku godine, pričali su mi da su dostizali i 100 kg po jednoj košnici meda. Moja najspremnija košnica mi je jedne godine donela oko 60 kg meda na svim pašama, ali kad je i oko 30 kg po jednoj, za mene je sezona dobra. Ipak, pčele gajim radi hobija i zadovoljstva a ne zbog velikog prinosa meda.
Nameće se pitanje šta je pravi med…
– Pravi med možete proveriti testom sa vodom (pada na dno i ne rastvara se brzo), testom kašikom (ne prekida se u nitima), testom papira (ne propušta vlagu) i posmatranjem kristalizacije (pravi med se vremenom “ušećeri” tj. kristališe). Dodatno, pravi med ima bogat miris i ukus, dok veštački med često nema, a takođe može dati osećaj peckanja u grlu.
Tekst: Dijana Maksimović
Foto privatna arhiva
