Vodenica potočara u poljaničkom selu Stance, vlasnišvo Velibora Jovića i njegovog rođaka Radeta, sagrađena pre više od 120 godina, i danas melje zrnevlje žita, kukuruza, ovsa. Ovu vodenicu je u prošlom veku izgradio njihov pradeda Milosav, zajedno sa bratom Svetozarom i svrstavaju je u red najstarijih u ovom kraju. Posla je nekada bilo toliko da se mlelo i noću.
Velibor je kao dvanaestogodišnji dečak imao posebna zaduženja u njoj. U vreme odsustva starijih članova porodice rukovao je vodenicom. Pre nego što bi se on prihvatio posla, stariji bi sipali žito u koš. Vreća od kozine u kojoj se donosilo žito bila preteška za njega. Ujedno su se bojali da bi on mogao sipati berićet i tamo gde ne treba.
Mesto susreta i razgovora
I dok je vodenični kamen mleo brašno, Milosav je prekraćivao vreme crtajući ugašenim crnim žarom po zemlji. Dok se igrao, vodio je računa da ne pođe mnogo žita iz koša u preslicu, jer bi u tom slučaju gornji kamen počeo da se okreće na prazno i na taj način bi se znatno oštetio.
– Naša vodenica radi na dva boja. Na gornjem spratu se sipa žito u koš. Odatle ide u preslicu na kojoj se nalazi čeketaljka, odnosno paprica. Usled cimanja preslice, žito pada na kamen gornjak koji se okreće, a ispod njega ispada brašno – opisuje Velibor, ističući da taj proces ide brzo ako je žito sitnije.
Pamti da je u jesenjim danima, kada nije bilo dovoljno vode, vodeničar mleo brašno tako što je iznad buke gde voda ulazi puštao vodu iz rezervoara koji se zatvarao dugačkom motkom umotanom starom odećom.
– Na taj način zatvarao se civun, koji je zadržavao vodu u njemu. Čim bi se otvorio rezervoar, voda bi jurnula pod vertikalom na točak koji okreće vreteno i gornji kamen – priča Velibor i seća se da su ljudi u njihovu vodenicu dolazili i da se vide, ali i razmene mišljenja.
Promena buke veliki događaj
U vreme Titove Jugoslavije svaki vlasnik je mogao od države da dobije mali kredit za obnovu vodenice. Veliborova porodica je sa svojim tadašnjim ortacima, pre četrdeset godina, renovirala ovu vodenicu zadržavši joj autentičan izgled. Morali su da promene i istrulelu drvenu buku. Njegov otac je, sa bratom od ujaka Miodragom, kupio metalne cevi od kojih je napravljeno metalno vreteno i točak, i time su joj produžili vek.
– Promena buke u vodenici je uvek pratila posebna svečanost. Kada se odseče takva bukva u planini, ona se na tom mestu žljebe dva dana specijalnim alatom, a potom se sa pet do šest pari volova doveze do vodenice – kaže naš sagovornik.
Sada u selu pored njihove vodenice rade još dve. Klepetanje čeketala i huk vode čuje se sve dok voda u reci ne presuši. Čim je presušila Roždačka reka čeketalo je prestalo da se okreće i na ovoj vodenici, u kojoj sada melju isključivo belo kukuruzno brašno i premlinu za krave. O ovoj vodenici najveću brigu vodio je Velimirov stric Miodrag, a sada, kada je zašao u pozne godine, o njoj brine njegov sin Rade.
Baba Stanine lekovite tajne
Bilo je slučajeva da majke u vodenicu donose decu koja ne mogu da progovore. Tu bi ih dočekala njegova baba Stana koja bi dete blago udarila čakataljkom po ustima govoreći ”Da laješ kao ova čakataljka, što laje!“ Ovome nisu smeli da prisustvuju muškarci, a kad bi pitao babu šta pri tome još izgovara, ona bi znala da mu kaže da to ne može da uradi “jer t’d neće da se uvaži onoj što je zborila”.
Čume u Mančinoj vodenici
U vreme kada je izgrađena njihova vodenica u ovom kraju je gotovo svaka bogata porodica imala svoju. Međutim, bilo je i onih u kojima prema kazivanju starih ljudi se nije smelo zanoćiti, a ni mleti brašno kada padne mrak. Jedna od tih bila je čuvena Mančina vodenica u selu Roždace, u kojoj su noću boravile čume.
Tekst i foto: Gordana Nastić
