Ko želi da bere lekovitu belu imelu mora od decembra pa do kraja zime više vremena da provede na drveću, nego na zemlji. Poznavaoci ove biljke zimu koriste za skupljanje samo njenih listova, jer su bele bobice otrovne. Bela imela je parazitska biljka, a u Srbiji se najčešće zakači i opstane na šljivi, jabuci ili dženariki. Potraga za njom znači da je pogled uvek uperen ka krošnjama.
Bela imela raste na drugim stablima i od njih uzima vodu bogatu mineralnim materijama. Imela ima bele, sluzave bobice, kojima se hrane ptice i one ih ujedno raznose izmetom od drveta do drveta. Bobice sazrevaju krajem decembra, kada počinje berba lišća i traje sve februara, a cveta krajem zime do aprila.
Berači moraju da se penju
Za ubiranje bele imele potrebno je dosta vremena, jer potraga za stablima na kojima raste zna da potraje. Lako se uočava, jer na ogoljenim granama drveća vidljivi su njeni zimzeleni listovi koji rastu u obliku žbuna.
Iako su zimzeleni, listovi opstaju samo jednu zimu, te svake sezone iznova počinje lov na belu imelu. Nikad se ne zna gde će ptice razneti bobice iz kojih niču nove imele. Najčešće na jednom stablu ima više vidljivih žbunova, pa ko je skuplja za sopstvene potrebe, to mu bude i više nego dovoljno. Ali, oni koji je skupljaju za prerađivače lekovitog bilja i žele veće količine, moraju mnogo kilometara da pređu – kaže za „Dobro jutro“ Dragoljub Marković, iz okoline Kragujevca.
Žbunovi bele imele se prilično jako pričvrste za granu stabla domaćina. Skupljači lekovitog bilja gotovo uvek moraju da se penju među krošnje. Berba ove biljke, kojoj su nekad pripisivana i magijska svojstva, dobra je i za stablo – domaćina koje može biti ugroženo od njenog preteranog rasta. Ali, ako u toj simbiozi propadne domaćin, nestaće i imela.
Sakupljanje spas za drvo – domaćina
Seme imele ne klija ni u zemlji, ni u vodi. Ko želi da spase stablo mora odseći grane na koje se imela zakačila. Zato je skupljanje ove biljke dvostruko korisno. Ako se uzme samo imela, ona će na istom mestu ponovo izrasti. Kada dođe do nekontrolisanog razmnožavanja, stablo će uginuti, tako da se ovom berbom čuvaju voćke. S druge strane, ona je u određenoj meri korisna za drvo – domaćina, jer će mu vratiti deo hranljivih materija tokom zime, kad mu zafali. Zato se ona smatra poluparazitskom biljkom – dodaje Marković.
Osim na jabukama i šljivama, imela može da raste i na topoli, lipi, brestu, omorici, krušci, glogu, lešniku ili vinovoj lozi. Kod nas se ona bere tokm zime, a u Francuskoj u jesen. Prilikom sušenja sve bobice treba odstraniti, jer su otrovne. Cela biljka ima jako fiziološko dejstvo i složen hemijski sastav, te se prilikom konzumacije uvek treba konsultovati sa iskusnim poznavaocima lekovitog bilja i pridržavati se propisane doze.
Istraživači su ustanovili da dejstvo imele zavisi od toga u čijoj krošnji raste. Imela sa jabuke i jele je otrovnija od one koja raste na topoli, a najčešće je u upotrebi imela sa domaćina kao što su hrast ili kruška. Ovu biljku prate i kultovi, te postoje mnogi običaji u kojima se ona upotrebljava. Najrasprostranjeniji je kićenje vrata imelom za katolički Božić.
Čaj protiv dijabetesa i za jače srce
Čaj od sušenih listova bele imele ima lekovita svojstva. Reguliše krvni pritisak, podstiče lučenje svih žlezda za varenje, preventiva je pojavi dijabetesa, poboljšava cirkulaciju i jača srce. U narodnoj medicini za pojedina stanja kod žena se koristi svež sok od mladog lišća, ali najčešće se koristi kao čaj. Najbolje ga je pripremiti na takozvani hladan način. Potopiti listove u hladnu vodu i ostaviti preko noći, pa tek sutradan piti.
Piše: Biljana Nenković
