Vozeći se po Vojvodini u potrazi za nekadašnjim dvorcima, onim uređenima, održavanima, a i onim napuštenim, zapuštenim, oronulim, naiđoh na još jednu zanimljivost.  U stvari tri duha starih vremena, kada je vode bilo u izobilju, one čiste, bunarske, a u kuću se ulazilo tek kad se obuća s ulice opere, da se blato ne unosi. Tri pumpe, tri bunara, solidno očuvani, ali van funkcije, jer niti ima tih paora više, niti se Dobrovoljna vatrogasna društva na njima napajaju. A kažu, i za to su služili.

U Bečeju, na raskršću ulica, jer uglavnom tu i stoje, nekada plave boje, lako uočljiv, od livenog gvožđa, doduše prilično zarđao, stoji spomenik nekog lepšeg i mirnijeg života. Kao i većina njih, verovatno je proizveden u Zrenjaninu krajem 19. ili početkom 20. veka. Masivan izliv i posebno liveno korito omogućavali su brzo zahvatanje vode i punjenje kanti tokom gašenja požara, što je bilo ključno u vremenu pre uvođenja vodovodne i hidrantske mreže u vojvođanskim mestima.

Drugi, malo manje  okrnjen zubom vremena, sa zelenim livenim okruglim koritom, nađoh u blizini dvorca Karačonji. Stoji tako dostojanstven, uklapajući se izgledom u nekadašnje bogatstvo, ukrašene lule na kojoj se jasno vidi latiničnim slovima ispisano ime proizvođača. Još samo da i voda poteče.

Treći sam slikala negde usput, ni sama više ne znam u kom mestu. Znam da je bio na raskršću, naravno, i da je to vredan materijalni trag industrijske i komunalne istorije Vojvodine i podseća na vreme kada je borba protiv požara zavisila od zajednice, dobre organizacije i javno dostupne vode.

Tekst i foto: Zorica Dragojević