Na Bogojavljenje se završavaju nekršteni dani, pa se s njima završavaju i noćna kretanja demona. Bogojavljenje je bio praznik mnogobožačkog boga davaoca Daboga, koji je ispunjavao želje ljudi koji su mu se obraćali prilikom otvaranja neba. Po verovanju, uoči Bogojavljenja, u gluho doba noći, otvara se nebo i u tom času Bog se javlja ljudima (teofanija), otuda naziv Bogojavljenje. Stariji ljudi su svu noć bili budni i očekivali otvaranje neba. U narodu se kazuje: kada se nebo otvori, onda sve vode stanu za trenutak (vodenice prestanu da rade) i pretvore se u vino, a vetar prestane da duva. Zahvaćena voda dobija profilaktičnu moć, a one vode koje se tada ne zahvate posvećuju se izjutra krštenjem (otuda: Vodokršće), bacanjem krsta od leda u vodu. U Aleksincu, Nišu i još nekim gradovima bogojavljenska „vodica“ svetila se na raskrsnici u središtu grada. Tu se postavljao sto i krst na njemu, oba od leda, a oko stola bili su postavljeni čabrovi s vodom.
Posle crkvenog osvećenja vode, ona se delila narodu, a sto i krst ostajali su da se sami rastope. Na Bogojavljenje rano izjutra, pre sunca, ode domaće čeljade da donese vode sa izvora (odakle se uzima za piće i domaće potrebe), pošto se u vodu ili pored nje baci pregršt žita i izgovori: „Dobro jutro, vodice, kako ti išla, tako da ide i berićet na njivama.“ Ako se voda uzme s reke, onda se u vodu baci struk bosiljka i izgovori: „Bogu i svetomu, ti u zdravlje i ja u zdravlje!“ Sudovi s vodom zakite se bosiljkom. Kod kuće se muškarci, redom po godinama života, umivaju donetom i nenačetom vodom na sekiri, okrenuti licem istoku, suncu.
U južnim predelima Srbije obred se obavlja u kući, a sekira se stavi na raonik. Učesnik drži u ruci zapaljenu sveću ili, mesto nje, stavi se pored sekire crepulja ili vršnik sa raspaljenim žarom. Zatim učesnik, pošto se triput okrene od leve ruke prema desnoj, srkne malo vode pre upotrebe jela i krsti se, skače prema istoku, pazi da mu se sveća ne ugasi, ili, ako je napolju, u tri skoka uskoči u kuću, pošto prethodno uzme žišku i baci preko sebe. Žene se umivaju stojeći na ožegu (vatralju), devojke na preslici, i govore: „Prođoh sablju, ne posekoh se, prođoh vodu, ne udavih se.“ Iz crkve se donosi osvećena bogojavljenska „vodica“, u koju se stavi struk suhog bosiljka. Ona se čuva kao lek za bolesnike i bolesnu stoku, pa se upotrebljava i kao profilaktično sredstvo protivu svake gangrene i gamadi.
U selima leskovačkog Pomoravlja izjutra se ide na reku, umiva se, u vodu se baci bosiljak i izgovori: „Bogu i svetome, ti nadole, mi nagore!“ Neko hvata bačeni bosiljak i njime se kiti. O Bogojavljenju se „umiva“ ikona domaće krsne slave. Omladina se skuplja pored reke, prskaju se međusobno vodom, a odvažni se i kupaju. Domaćica odnese klip kukuruza na reku, poprska ga vodom, okruni i nahrani kokoši. Poneka pušta kukuruz niz reku, da bi dočarala kišu preko leta. Hercegovci nose seme za setvu u crkvu da se blagoslovi.
O ručku na Bogojavljenje, iznese domaćica levu plećku božićne pečenice i pihtije, koje se do toga dana nisu spremale. O ručku gori bogojavljenska sveća. Ko ne vidi svoju senku o ručku, po verovanju, neće dugo živeti. Narod veruje u lekovitu moć bogojavljenske vodice. O njoj se kazuje da godinama može biti sveža (štiti je eterično ulje bosiljka). Njome se krope zgrade, stoka, bašte, burad, kace i sve što je podložno kvaru, da bi se zaštitilo. O Đurđevdanu nosi se sveća i bogojavljenska vodica na njivu, pa se svaki njen ugao zakrsti svećom, poprska vodicom i izgovori: „Crna zemljo, darujem ti vodicu, a ti meni pšenicu.“ Ona se sipa u vodu prilikom kupanja bolesnika, pa se njome i zapoji. U Hercegovini ima starijih ljudi koji uoči Bogojavljenja nalažu badnjak kao i o Božiću.
U moravskim selima izvijale su se dve „žive vatre“, pa se između njih progonila stoka, da bi se očistila od bolesti. Uoči Bogojavljenja mladići i devojke gataju kako će se oženiti, odnosno udati. U timočkim selima devojke izlivaju olovo u vodu, pa po izlivenim figurama gataju o svojim suđenicima (mladićima). Od nesagorele bogojavljenske sveće devojka napravi kolut, pa kroz njega pogleda na mladića, da bi je zavoleo. Ko se ovoga dana okupa u reci, biće zdrav preko godine. Veruje se da samo pravednici umiru na Bogojavljenje i da njihove duše odlaze u raj. Ako je na Bogojavljenje oblačno ili pada sneg, onda će biti rodna godina; ako je vedro, leto će biti sušno. Na hercegovačkim poselima, koja se priređuju uveče, pevaju se pesme i igraju zabavne igre. Tom prilikom se ne pazi mnogo na skromnost i pristojnost, jer: ko je stidan, neka iziđe napolje; ko ne zna za šalu i veselje, neka ode u manastir.
Izvor: Srpski mitološki rečnik
