Na Badnji dan u našu porodicu došla je, svečanom pozivnicom od Boga pozvana, jedna prelepa devojčica. U dan okovan ledenom kišom donela je toplinu, sunce u srca. Obradovali smo joj se, njoj dugo čekanoj, proslavili i već treći dan po rođenju krenuli u crkvu po z(l)namenje. Srećni otac se začudio, kaže šta će to, ima on ulje i svetu vodicu iz mnogih manastira srpskih, šta mu je to uopšte. A ne zna da je njegov pradeda, majci njegovoj odredio ime, pre svih potrčao u crkvu, kako bi u crkvene knjige bilo zapisano ni jedno drugo do – Vesna! Kao vesnik lepih dana, vesnik sreće i ljubavi. I mi, dođosmo da sveštenik blagosilja Vesnu, njenu unuku, ponosno u rukama noseći flašu vode, kojom će je do krštenja roditelji kupati, kako bi bila zaštićena u ove nekrštene dane.
A nije mi ovo prvi put, mada ni uzbuđenje nije isto. Prošli put sam išla za unuke, momčine, blizance. Sada za nju, devojčicu, posle ko zna koliko dečaka rođenu. Stojim, gledam u sveštenika, tih par minuta osećam se kao da sam u nekim davnim vremenima. Setih se kako mi je baba pričala da se deda podnapio kad se stric rodio, pa mu pop pogrešan datum i ime upisao, a on došao kući sa upisanim zlamenjem i svi skočili na njega. Kud ćeš, šta ćeš, ime ostalo. Osmehnuh se setno, čitav vek kasnije isti obred, prvi blagoslov za novorođenče. Tada, a i sada jedan od ukućana (nas je bilo dve jer ni jedna tetka to nije htela da propusti), ponese flašu vode i ode do sveštenika. Sveštenik tu vodu osvešta, ubaci u nju grančicu bosiljka i daje bebi ime na znamenju. Ime, obično, bude privremeno do krštenja, mada je i tada i sada, uglavnom, ostajalo za stalno. I nije ovo tek tako, to je u spomen na osmi dan od Hristovog rođenja, kada je i sam Hrist dobio ime. Sa tom vodom, tako osveštanom odosmo kući, predadosmo je ponosnom ocu koji je sa nestrpljenjem čekao.
– Od ove vode svakog dana se nekoliko kapi dodaje u vodu za kupanje, sve do njenog krštenja. To je sveta voda koja čuva i blagosilja dete u prvim nedeljama života. Znamenje je način da se i ti i mi zahvalimo Bogu na rođenju deteta i da ga zamolimo za zaštitu odmah po rođenju, ne čekajući samo krštenje. Pogotovo što su sada nekršteni dani – brat uze vodu, nasmejan, malo mu ruke zadrhtaše, videh u tom krupnom oku i jednu suzu, onu mušku, onu koja je zažalila što jedne Vesne nema, ali srećan što je druga tu. I znam, verujem, biće on najbolji otac na svetu.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
