Puno puta smo pročitali i čuli da mediteranska klima polako osvaja Srbiju. Voćke koje rastu u Grčkoj i na ostrvima u Sredozemnom, Egejskom i Jonskom moru nisu više retkost u Srbiji. Ovim klimatskim promenama najviše se, čini se, prilagodila smokva. Do pre samo koju deceniju stidljivo je rasla u zavetrini kuća, zimi su je domaćini „oblačili“ u snopove kukuruzovine, snopiće tankih grana i još koješta. Sada se kočoperi na bezmalo svakom seoskom imanju.

Sigurno je da voćka nije promenila svoje zahteve za temperaturom, a pošto raste svuda i obilno rađa, znači da se naša klima promenila. A ne rađa samo u južnim predelima Srbije. Koliko nam je poznato, najveći zasad ove mediteranske voćke je na blagim padinama Goča, u selu Gračac, nedaleko od Vrnjačke Banje.

 Sve redovno rađaju i suši prkose

Svi koji svrate na pijacu u Vrnjačkoj Banji, žitelji Banje ili turisti, čuli su za Stojanku – Stoju Milosavljević, ženu koja gaji i na pijacu iznosi razno povrće, voće, zimnicu, sokove… Za nju kažu da ima „zelenu ruku“, sve što poseje ili posadi, raste kao iz vode i obilno rađa. Podigli su Stoja i suprug Dušan na imanju i omanji plastenik tako da su  iz bašte ove vredne domaćice na pijacu odlazile gajbe i gajbe salate, spanaća, mladog luka, ali i jagoda i svog ostalog povrća i voća.

Pre četvrt veka, sin Predrag im je s putovanja po zemljama Mediterana doneo, kako naša sagovornica kaže, jedan štap, odnosno reznicu smokve koja je odmah zasađena uz kuću. Negovali su je Milosavljevići kao najveću dragocenost, đubrili ovčijim stajnjakom, zalivali i već sledećeg leta s te voćkice ubrali prve plodove.

To je bio početak, a danas se u Stojinom smokvarniku može izbrojati 400 voćaka smokve. Od te prve smokve pravljene su reznice i voćnjak se širio. Nabavili su ovi voćari  i druge sorte tako da sada imaju četiri. Iako ne zna kako se zovu, ova vredna domaćica ih razlikuje po boji i veličini.

– Imamo jako krupnu uobičajene boje koja se bere čitave vegetacije, sve do mraza, nešto sitniju takođe sivozelenu koja je dobra za sušenje, tamnu s svetlim mesom i tamnu s mesom crvenim kao krv – čuli smo od Stoje Milosavljević. – Sve redovno rađaju, čak i u ovogodišnjoj suši okitile su se plodovima. Dok smo bili mlađi zalivali smo ih, bila je i voda bliža,  a poslednjih godina u kraju ponestalo vode pa nemamo snage da je dovodimo s druge strane sela.

Kroz proizvodnju i poneki savet koji je sin Predrag donosio sa putovanja, gledajući savremenu sadnju i održavanje smokava, Stoja je sticala dragocena iskustva i posao je išao van svih očekivanja. Iskrčili su  jabučar, šljivik i druge voćke koje se gaje u svakom domaćinstvu i proširili zasade smokava. U prve tri godine prinos se kretao od 150 do 250 kilograma ovog, i na našem tržištu, vrlo traženog voća. Iz godine u godinu rod je bio sve obilniji. Što nisu prodali na pijaci kao sveže voće, Milosavljevići su prerađivali.

Ovčiji stajnjak, rezidba i samo jednom fungicidi

Kako su godine odmicale i iskustvo u proizvodnji i nezi smokve je bilo sve „deblje“. Pošto su bili i ovčari, kvalitetnog stajnjaka je uvek bilo na gomili. Svake jeseni se rasipao oko smokava i ostalih voćaka, zemljište okopavalo u širini koju pravi podnevna senka krune.

A kruna je uvek bila široka, jer su smokve gajene kao žbun s tri-četiri glavna stabla.

– Posao oko nege ovih voćaka počinje rano u proleće – priča nam Stojanka. – Iz svakog „odžaka“ se uklanja višak izdanaka, čak i onih debljih, prosvetljava se kruna, seku  vodopije i grane koje su se međusobno ukrštale.

Posle rezidbe koja traje više dana, jer valja orezati na stotine stabala koja rastu u 400 „odžaka“, sledi prskanje fungicidom na bazi bakra kojim se dezinfikuju rane nastale rezidbom, ali i uklanja mahovina. Ova parazitna biljka pravi veliki problem u zasadima smokava pa je sin pokušao da pronađe razlog zbog kojeg se ona nesmetano razvija samo na ovim voćkama. Mnogi misle da je mahovina pokazatelj zdrave, nezagađene sredine, ali to nije pravi razlog njene pojave na voćkama. Naime, ona sama ne može da usvaja vodu, pa se pričvršćuje na debla voćaka koja su u senci, a smokva s više glavnih stabala i krunom bogato obraslom krupnim listovima pruža idealne uslove.

Osim što može da ošteti koru, mahovina pruža utočište brojnim parazitima i insektima pa je šteta dvostruka. Preporučuje se da se skida mehanički, ali ovi voćari, u tako velikom zasadu, nisu smeli ništa da prepuste slučaju. Posle grubog, mehaničkog uklanjanja, sledi prskanje bakarnim preparatima i to je jedina hemijska zaštita u Stojinom smokvarniku.

Piše: Svetlana Mujanović