Vejalica iz 1901. godine, koju je pre više od jednog veka kupio Milivoje Mišić iz sela Perobraženja u stolarskoj radnji Vranjanca Dragija Ristića, poznatijeg kao Stropljanac, nastaviće svoje trajanje. Ona će ubuduće krasiti dvorište vikendice profesora fizičke kulture Boška Stamenkovića u selu Zlatokop kod Vranja. Dobio je na poklon iz susednog sela Preobraženje, od svoje prijateljice Slavice Mišić koja je svih ovih godina ljubomorno čuvala.
Da se odrekne ovog porodičnog blaga Slavica je odlučila kada je čula da Boško Stamenković želi vejalicu da restaurira i ponovo vrati u funkciju. To joj nije bilo nimalo lako s obzirom da je za nju vežu mnoge lepe uspomene.
Ostavština Milivoja Mišića iz Preobraženja
Ovu vejalicu je pre više od jednog veka, kao što rekosmo, kupio njen tada imućni deda Milivoje u stolarskoj radnji Vranjanca Dragija Ristića. U to vreme niko u selu nije mogao da priušti takvu mašinu. Kada je stigla u Milivojevo dvorište, svi seljani su u vreme žetve počeli da je pozajmljuju za vejanje žita. U zamenu za ovu uslugu oni su mu pomagali u žetvi, ili prilikom vršidbe žita koja se na gumnu obavljala volovima ili konjima.
Profesor Stamenković koji je nebrojeno puta u mladosti obavljao ovaj posao ističe da je domaćin, pre nego što bi otpočeo vršidbu na mestu zvanom gumno, stavljao snopove u krug oko stožera – drvenog stuba koji se nalazio u sredini. Stavljao ih je ukoso, sa podignutim klasom naviše, kako bi žito moglo brže da ispadne na zemlju kada volovi ili konji počnu da ih gaze. Za stožer bi potom vezali jedan kraj konopca, a drugi bi se našao na volovskom jarmu ili konjskom vratu.
Kako bi konji hodali u krug, tako bi se konopac motao oko stožera, smanjujući obim krugova kojim su se kretale životinje. Čim bi konopac došao do kraja, neko bi ih ponovo poterao na suprotnu stranu.
Kako se nekada odvajalo žito od pleve
Posao bi bio završen kada bi se procenilo da je većina zrna ispala iz klasja žita. Tada bi se žito sakupljalo u vreće, a kada bi celokupan posao bio obavljen, stožer bi bio okićen cvećem.
Već sledećeg dana najpogodnije mesto u dvorištu zauzela bi vejalica. Na njoj bi domaćin sa svojim ukućanima, ili nekim od radnika koje bi angažovao, vejao žito od “osiljaka i pleve”.
Ova moćna mašina pokrenula bi se čim bi neko od njih sa njene prednje strane počeo snažno da vrti metalnu ručicu obloženu drvetom. Tada bi se unutar vejalice pokrenula drvena peraja, izazivajući jače strujanje vazduha. Istovremeno bi sita zavibrirala i počela da se pokreću napred – nazad, a žito bi, usled jakog strujanja vazduha, počelo da se odvaja od pleve i pada na donje sito. Čisto ovejano žito iz donjeg sita padalo bi na najlon postavljen ispod vejalice, a potom završavalo pod sigurnom strehom ambara.
Piše: Gordana Nastić
