Kada sam ja bila mala… pa prošlo je dosta od tada, moja majka, tatina mama, koja je bila vrsna domaćica, spremala je svečanu gozbu za Uskrs. I neke stvari vam se urežu u pamćenje, slike ostaju za ceo život. Spremala je sve po redu za taj dan. Nevolja za nas male koji smo oko nje trčali i više smetali nego pomagali, je što su dani koji prethode Uskrsu posni, pa nismo mogli da probamo ni da liznemo ništa od kolača koji su toliko primamljivo mirisali. Seckala je moja majka orahe, i to ručno naravno, ni jedna mašina to nije znala dobro da isecka. Mlela ih na ručnu mašinu, po stolu poređala lešnike, jaja, brašno, šećer, mleko, puter i sve što je potrebno. Kolačar otvoren, recepti odabrani. Kreće se od krem pusli koje su pune oraha i čokolade, umotani u „pečena“ jaja na pari. A uz njih obavezno ide pišinger. Uvek sam se pitala zašto moraju baš ova dva zajedno. Sad kad i sama kuvam shvatam čitajući majkin kolačar da pusle vole žumanca, a pišinger belanca. Naravno, mora se sve mudro iskoristiti. Posle ova dva idu išleri. E, tu smo i nas dve najmlađe unuke imale posla. Modlicu u ruke, jedna vadi išlere, a druga ih ređa u tepsiju. Majka naravno stavlja u rernu i peče ih tačno koliko treba da su svi jednaki. Onda ide filovanje sa filom od čokolade, a odgore glazura i na svaki polovina pečenog lešnika. Naravno, nije se mogao zamisliti praznik bez figaro štangli. Špinuje se orah i šećer i tu konačno i dva starija unuka, naše bate, imaju svoju ulogu. Oklagiju u ruke i da se bombone od šećera i oraha usitne za dalju obradu. Uz dobru organizaciju moje majke, posao teče kao po traci.
Naravno, svi smo jedva čekali Veliki četvrtak da farbamo jaja. Majka nam je uvek davala da ukrašavamo jaja sa travkama, listićima i cvetovima iz dvorišta. Svaki na pravo mesto, pa da se to dobro spakuje u najlon čarapu i čvrsto veže. I onda u šerpu punu lukovine i na šporet. Bilo je tu još po koja boja, za nas decu, crvena obavezno, plava, zelena i žuta. Čak smo i nalepnice potapali u vodi i birali crtane junake koje smo lepili na jaja. Kakva je to radost bila za nas četvoro. Svi mudri, tihi, pažljivi, skoncentrisano ukrašavamo jaje po jaje, boju po boju. A majka, uvek sa osmehom, gleda i uživa u našem poduhvatu.
A onda ona kreće da kuva kapamu jer njen sin to voli, peče pečenicu jer to mi volimo, napravi sarmice od vinove loze jer je to omiljeno jelo njene ćerke. Znala je majka da moja mama, njena snaja, voli suvu punjenu papriku tako da je i ona tu, a zet uživa u svakom jelu koje i njegova žena, moja tetka voli.
I taman sve na vreme, stiže i dan praznika. Majka stiže iz crkve i paše kecelju oko struka, vadi vanglu i počinje da mesi pogaču. E to je slika koju pamtim od detinjstva. Njene ruke u testu koje je sluša bez pogovora i prati njihov ritam. Koliko je ljubavi u svakom pokretu. Koliko iskustva. Tako lako i tako posebno. Danas kada ja mesim pogaču, setim se nje i njene pogače, mirisa i ukusa koji je ostao u sećanju i pokušavam da i moje ruku daju ritam nekom novom testu.
Sve je spremno! Sto postavljamo nas dve najmlađe, braća vešto izbegavaju dok ih majka ne podseti da donesu stolice iz druge sobe. Radujemo se samo kad pomislimo da ćemo isprobati sreću u dvoboju sa jajima i da ćemo konačno bez prekora jesti raznovrsne kolače. A ručak, od domaće supe sa sveže umešenim rezancima, rinflajš, pa sve redom. Uvek još po neko jaje da se isproba sreća i osvoji još koje. Puni svega, nasmejani i zadovoljni, krećemo svako svojoj kući sa punim kutijama i torbama, da se još malo osolimo i osladimo. Tako je to bilo kod moje majke. Danas neke druge ruke seckaju i mese, pomažu i kuvaju, ali se i dalje radujemo što smo tog dana svi zajedno. Stvaramo neke nove uspomene i rado se sećamo nekih prošlih Uskrsa.
Foto: Vecteezy
