Klackajući se šinobusom pospano sam čkiljio ka suncu tek provirelom iza njiva. Nesaglediva je ova naša plodna ravnica. Dugme kad poseješ neće nići, ali kad rasadiš pola jutra kupusa niče samo uspeh – uzdignuto čelo i puni džepovi, poziranje za naslovnu stranu „Dobrog jutra“ sa lovorom uspešnog povrtara…
Uspavan klackanjem i oslonjenom na motike mom drugu Đoki smešio se brk. Slatki snovi. Poljoprivrednik u krvi. Mali ulog – velika dobit. Kasica mu je pod kapcima zvonko tiltovala puneći se svakim štruckajem vagona. Usnuo je Đole svetlu budućnost. Kupićemo traktor, njive, konje vrane po livadi razigrane, a ni snaši neće usfaliti.
Leteli smo na motikama sanjajući i ne dodirujući tlo, na koje se ipak trebalo prizemljiti i po vrućini okopavati kupus veći deo dana. Trideset kilometara od grada nije daleko, dok ne shvatiš da jeste. Dvadesetogodišnji gradski momčići nesvikli na kuluk, naspram njive žedne pažnje i znoja. Njivu sam „pozajmio“ od oca, zajapuren unosnom idejom, voljom za boljitkom, ali bez iskustva ili iskusne ruke koja bi nas uputila.
Po ranijem dogovoru od seoskog pope pozajmismo biciklove i kroz izmaglicu atarom krenusmo ka suncu i obećanoj zemlji, gde ćemo riljati, ali i pecati u pauzama na kanalu čelo njive. I Tom Sojer je sve lepo zamislio, pa je na kraju dobio batina. Možda je bilo bolje da smo i mi tako prošli i da su nas odmah na početku isterali iz kupusišta.
A sve je počelo tako poletno.
Pročitavši par knjiga o gajenju kupusa, kretosmo udarnički u setvu. Nikao je prelep rasad. Sav komšiluk ga je hvalio grebući se za po koju biljčicu za svoje bašte. – Da, mi to možemo. To je bilo prvo uzbuđenje stvaranja. Prvi uspešan korak i prvo zadovoljstvo sobom. Drugi je bio uspešno rasađivanje uz pomoć mog oca i divnih tetke Sele i sestre Ljilje. Ostalo je još malo plevljenja, okopavanja i zalivanja, ali to ćemo zajedno lako. I već zamislismo škripanje prepunih prikolica natovarenih našim kupusom ukraj njive i šuštanje novčanica.
I sve se završilo tako nenadano loše.
Nikada nisam bio ljubitelj fudbala. Više sam voleo da nerviram drugove čiji su timovi izgubili. A bio sam toliki talenat, da mi nisu dozvoljavali čak ni da budem golman. Bio sam uglavnom stativa. Đoletovu tešku povredu sam teško podneo. Igrajući fudbal sa društvom na sokaku, na terenu omeđenim kredom i golovima od po dve cigle polutine, on je polomio ruku. I danas ima posledice. Izgubio je utakmicu. Nisam hteo ni da mu pominjem kupus, a sam nisam mogao. Kako ću bez najboljeg druga. Sve smo počeli zajedno, pa smo zajedno i doživali lom.
Možda sam trebao tražiti pomoć. Možda je pomoć trebala obodriti mene, ali to se nije desilo. Bila je rodna godina sa dosta padavina, pa se kupus dobro razvijao, a i rodio iako je bio zaparložen. Rodbina sa sela kaže da je bilo glavica i za branje, da su ga neki i kiselili za zimu. Drago mi je, ali nije to uteha. Zajedljivci su govorili suprotno. Svaki pomen na naš propali posao sam doživljavao kao šamar, od koga mi se raskupusa obraz. Loše iskustvo koje se ne može zaboraviti, a u meni je rastao gnev zbog propuštene prilike.
Sada, četrdeset godina posle, razmišljam koliko me je taj neuspeh formirao. – Kada padneš odmah ustani, – reči su našeg patrijarha Pavla. Drugoj prilici nisam dozvolio da umakne. Život otvara mogućnosti, a najbolje prilike se osete srcem. Rodio se u meni istrajan odnos prema poslu i početak rada posmatram kao slikarsko platno na kojem je započeto slikanje tek rasađenog kupusa, kojeg treba opleviti, okopati, zaliti, a tek na kraju uživati u škripi berićetom napunjenih prikolica. Jer svaki koristan i smislen rad donosi plod. Nečije ideje pokreće zveket klikera, nekom zaškripe đermovi ili zupčanici. Mene ka idejama vode kloparanje točkova šinobusa, klackanje u polusnu i dečački snovi koje želim ostvariti, a nakon toga udicu zabaciti.
Foto: ShutterStock
