Postoje kolekcije koje nastaju iz znatiželje i one koje nastaju iz ljubavi. Priča o muzejčiću “Silva Antiqua“ pripada ovoj drugoj vrsti – počela je tiho, jednim predmetom sa buvljaka, i rasla kroz godine, putovanja i porodične uspomene. Danas, iza stotina porcelanskih figurina i hiljada pažljivo prikupljenih predmeta, stoji priča o tri generacije žena, njihovim avanturama, strasti prema lepom i želji da tu lepotu podele sa drugima.
Sonja i Staša Jovanović, vlasnice muzejčića porcelanskih lutaka “Silva Antiqua“ svoju priču započinju sećanjem na početak kolekcije i osobu po kojoj je muzej dobio ime.
– Muzejčić je dobio ime po mojoj majci, jer je ona ta koja je krenula sa prikupljanjem antikviteta. Ja obično pokažem ljudima koji dođu jednu jako staru, divnu, unikatnu gasnu lampu, jedan od prvih predmeta koje je kupila na sajmu antikviteta. Čim je počela da radi i finansijski ojačala, krenula je da prikuplja, i tu ljubav je prenela na mene. Zvala se Silva i zato se muzej zove “Silva Antiqua“ – objašnjava Sonja za “Dobro jutro”.
Govoreći o samom otvaranju, dodaje:
– Muzej smo bukvalno otvorile 14. marta ove godine, na dan koji bi bio njen rođendan. Zvanično tada, ali pripreme traju već dve i po godine.
Na pitanje kako su proširivale kolekciju, Sonja se priseća zajedničkih putovanja:
– Najviše smo kupovale u Budimpešti i to smo volele nas tri zajedno. To je bilo negde 2014, 2015, 2016. godine. Često smo išle vozom na vikend ili produženi vikend, u skladu sa mojim poslovnim obavezama. Tamo bismo prvo obilazile zalagaonice i antikvarnice. Zalagaonice su uvek bile povoljnije i imale bogatiji izbor. I tako smo uspešno donosile fantastične primerke.
Staša se nadovezuje kroz anegdotu.
– Imamo lepu priču sa 12 kofera. Pre petnaest godina, nana, mama i ja smo krenule u Budimpeštu sa po jednim koferom. Međutim, našle smo sjajan “ulov” figurine i pošto koferi nisu bili dovoljno veliki, a predmeti su osetljivi, morale smo da kupujemo dodatne torbe i kofere. Na kraju smo se vratile sa ukupno 12 kofera. Bilo je teško, ali ljudi su nam pomagali da unesemo i iznesemo stvari iz voza. Ova avantura tu nije stala. Tada smo često kupovale i preko Limunda i Kupinda. Imali smo jednog prodavca iz Subotice i, znajući da prolazimo vozom, dogovorile smo se da nam donese robu na stanicu. On je došao sa gajbicama, ja sam istrčala iz voza, preuzela ih i vratila se nazad, sve za par minuta. Danas je to smešno, ali tada je bilo prilično stresno. Tako smo se vratile sa 12 kofera i dve gajbice pune antikviteta.
Kada je reč o samoj postavci muzejčića Sonja objašnjava:
– Imamo dve prostorije, sa tendencijom da se proširimo. Fokus su nam porcelanske figurine, od toga smo krenule. Ali imamo i mnogo više: goblene, vagicu, pisaću mašinu, šatule, satove, telefone, ogledala, svećnjake, umetničke slike, lutke… Imamo i mnogo toga što trenutno nije izloženo. Posebno je važan antikvarni nameštaj, jer bez njega ne bismo mogle da izložimo figurine. Želele smo da sve bude u vitrinskom stilu. Neke ormare smo zapravo pretvorile u vitrine. To je bila fenomenalna Nanina ideja, od ormara je napravila vitrinu u kojoj je sada kolekcija iz Istočne Nemačke.
Na pitanje o veličini kolekcije, odgovaraju:
– Ima preko 1 000 predmeta, a ako bismo brojali svaki tanjir, verovatno i preko 2 000. Što se tiče porcelanskih lutaka, imamo oko 300 komada.
Dodaju i kako danas pažljivije biraju nove primerke.
– Sada imamo istančaniji ukus i dopunjujemo kolekcije. Trenutno tražimo Lomonosov figurine. Shvatile smo da nam dolazi mnogo ruskih gostiju, pa želimo da i njihova tradicija bude zastupljena. Imamo već jednu, ali želimo još. U kolekciji imamo i rumunske, japanske, italijanske, kao i dvadesetak mađarskih figurina.
Na pitanje o domaćoj proizvodnji kažu da imaju i figure iz bivše Jugoslavije, zaječarske, ali da tu kolekciju tek treba da dopune.
Govoreći o starosti eksponata, Sonja kaže:
– Jedan od najstarijih predmeta koje je moja majka kupila potiče iz perioda 1978–1979, ali verovatno datira s kraja XIX ili početka XX veka. Najstarija figurina u kolekciji su dve dame koje kao da se kriju ili vire iz 1894. godine, dakle kraj XIX veka.
S druge strane, među najnovijima je savremenija figura:
– Imamo i princezu Dajanu. Ta lutka je proizvedena posle 2007. godine i prodavala se u “English Potu”.
Muzej na Dorćolu u Beogradu je trenutno otvoren za posete samo subotom, ali planiraju da uvedu još dva dana.
– Profesionalna vođenja počinju u 13 časova na engleskom, a zatim u 14, 15 i 16 časova na srpskom. Posetioci mogu dodatno da se informišu jer na svakoj vitrini nalazi se QR kod koji vodi do PDF-a sa informacijama o svakoj figurini. Cena ulaznice je 750 dinara, dok je za decu ulaz besplatan, a prostor je i „pet friendly“.
Na pitanje da li postoji nešto slično u Srbiji, Staša kaže:
– Postoji Muzej porcelana u Subotici i oni su prvi. Koliko znamo, mi smo drugi.
Za kraj, objašnjavaju zašto se porcelan naziva „belim zlatom“.
– Kinezi su još u drugom milenijumu pre nove ere počeli sa proizvodnjom protoporcelana. Evropljani su se zaljubili u porcelan, ali nisu znali kako da ga naprave. Bio je rezervisan za aristokratiju i dvorove, pa je zato nazvan “belo zlato”. Tek 1710. godine u Majsenu u Saksoniji otkrivena je tajna proizvodnje u Evropi.
Na pitanje o najskupljim komadima odgovaraju:
– Najčešće smo kupovale predmete do 400-500 evra. Neki komadi, poput jedne mađarske figurine, plaćeni su oko 350 evra i spadaju među skuplje u našoj kolekciji – otkrivaju Sonja i Staša Jovanović.
Tekst i foto Dijana Maksimović
