Hrišćanska crkva proslavlja Cveti kao jedan od petnaest velikih praznika, čuvajući u tome uspomenu na dan svečanog ulaska Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim.
Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni; dren da bi bili jaki; ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačni; vrbove grančice, da svi budu napredni. Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoće. Ponekad se cveće potapa u vodu sa zlatnim ili srebrnim prstenovima i onda se tom vodom deca umivaju. Ukoliko su devojke želele da posade cveće, brale su ga s korenjem, najčešće u Cvetnu subotu, i preko noći držale potopljeno u kakvoj činiji, blizu pčela, ne unoseći ga pod kućni krov da bi ga sutradan, na sam praznik Cveti zasadile, verujući da će najbolje cvetati i mirisati ako je baš ovog dana zasađeno.
Devojke koje su išle da beru cveće zvale su se cvetonosice.
Kao i o Mladencima i Blagovestima, na Cvete je ponegde običaj da se pale krpe i bunjišta – zbog zmija, a u gružanskim selima držalo se da u cvetnoj nedelji i na Cveti ne valja da se pere kosa – da ne cveta.
U mnogim krajevima, izbegavalo se sađenje povrća, naročito boranije i duleka, kako biljke ne bi samo cvale, a ne rađale plodove.
U nekim selima devojke su baš na ovaj dan sejale lan, u nadi da će lepo napredovati.
U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i raskršćima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva jer traje post. U Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi.
Veruje se, takođe, da na Cveti treba započeti neke nove poslove, doneti nove odluke.
Od praznika Cveti pa sve do Duhova, veruje se da ne valja brati cveće – ono koje tada poraste ima posebnu simboliku i namenjeno je višim ciljevima.
U Srbiji su Cveti praznovani i kao narodni praznik, jer je tog dana 1815. godine, vožd Drugog srpskog ustanka, Miloš Obrenović, kod crkve u Takovu podigao narod na Turke.
