Kako red i nalaže kad se dokotrlja do jubileja, vreme je da se sedne u najboljeg četvorotočkaša kojeg imamo i krenemo svojim putem. A to je pravac – Vrnjačka Banja! Koliko smo puta bile, slobodno možemo reći da je to naša banja, onako baš naša. I´ajmo. Vremenska prognoza – idealna, proleće u pravom trenutku, sunce sija, plavo nebo, temperatura taman da se mi ovakve jubilarne ne preznojavamo. Koferi spremni, mi još pre njih i put pod točkove. Navigaciju ni ne pominjem, ne treba nam, znamo bolje od nje. Zna i auto put, samo veze tiho, a mi malo glasnije, na momente čak i uglas. Stigle! Brzo flašice i na izvor, da nam ne promakne. Ne zna se koja je brža.

Od izvora do izvora, sve merkamo, vodu ispijamo kao da smo iz pustinje stigle. Prvo Topli, pa Jezero, onda Snežnik, e tu jubilarka zaključi da joj se ove tri ne sviđaju i da je tu baš iza ćoška, al nije rekla kojeg, najbolji izvor Slatina. I kao da se ja nešto pitam, složim se i samo s voljom. Kako je rečeno tako i bi. Zaista je voda na izvoru Slatina baš po našoj meri – hladna, blago gazirana, ne znaš kad je dosta. A dosta je bilo već kod drugog izvora.

Veče je trebalo da donese mir i odmor, sutra je jubilarni divan dan, a tog odmora ni na vidiku. Nakon dugog razmatranja i vaganja, rešeno je – idemo na Goč!

Jubilarna šesta decenija

Jutro smo jedva dočekale, kao mala deca pred put. San neće na oči, valjda da nam jubilej ne pobegne. I najposle, nas dve i mali nam auto, krenusmo vijugavim putem ka svome cilju. Uključile čuvenu navigaciju, ona jednim putem – mi drugim, ona viče na nas – mi na nju. Na prvoj raskrnici – dilema, levo Salus, desno Goč.

I naravno, s obzirom na našu višedecenijsku mudrost krenule smo desno misleći kako ćemo otkriti novu tajnu ove divne planine. I kilometar po kilometar stigle smo na drugi kraj planine, i evo nas kod jezera Selište koje smo prošlo leto obišle i upoznale. I nismo otkrile ništa novo, al ne mari, voda i priroda čarobno izgledaju u svako godišnje doba. Oblaci plove nebom i ogledaju se u bistroj i mirnoj vodi jezera. Sele smo na obalu još jednom čestitale divan dan i ´ajmo nazad.

Put nas je dalje odveo do Manastira Svetih Kozme i Damjana. Mir, spokoj, tišina, to su trenuci koje puštate da se uvuku u dušu i tamo ostanu.

Pune neke divne tišine krenule smo do centralnog dela naše proslave. Cilj nam je ribnjak Salus. Sveža pastrmka spremljena baš za nas, vodenica samlela brašno za vruće lepinjice i čuveni domaći sok od maline. Nema se šta više tu reći. Site u svakom smislu krenule smo put Vrnjačke Banje. Tihe i mirne, al´ ne zadugo. Čim smo stigle na svoj teren odmah opet trka, od izvora do izvora, kao da ih prethodni dan nismo sve isprobale. Al što se mora mora se. Ipak je danas taj jubilarni dan i ja moram da slušam. Okruglica je to!

Novi izazovi

Novi dan, novi cilj. Idemo u Studenicu! Jedna bila kao mala, a druga hoće baš sada. Toliko smo puta bile u banji i gledale i pričale, maštale, planirale. Sve uzalud. Nije bilo vreme. E, te radosti, sad je vreme. Put kao put, krivina do krivine ali taj pogled na Goliju i Ibar koji nekud žuri, otvaraju metar po metar puta do manastira Studenice. Parkirale smo kola i raširenih očiju i lakog koraka, kao da nismo sedele u kolima skoro dva sata, uputile smo se ka kapiji manastira.

Svaka reč koju bi napisale nije dovoljna, jedan pogled, dve glave, četiri oka i to je malo da upije lepotu koju ovaj manastir tako lako daje svakoj od nas. Prvi korak iza kapije, pogled na Studenicu u svoj svojoj veličini, e tad je vreme da se pusti da tišina govori. Suncem okupana crkva iz XII veka, istorija koja izbija iz svakog kamena, mošti svetih pred kojima se svi klanjamo, podsećaju nas na ono što smo bili, jesmo i treba da budemo.

Pozdravljamo se sa Studenicom uz nemo obećanje da se vidimo ponovo. U povratku, naravno, idemo u manastir Žiču. Crvene građevine manastira, toliko poznate, sa svakim korakom kroz manastirsku portu pričaju svoju priču. Vredne monahinje, uz pozdrav „Pomaže Bog“, nastavljaju započeti posao prolećnog spremanja manastirskog dvorišta i bašte.

Teško je rastati se od Žiče, ali vreme je. Valja se na put dok je dana. A da se ne zaboravi mora se popiti bar litra vode sa najdaljeg izvora i iskoračati dva kruga po Promenadi.

Put bez puta al sa jasnim ciljem

Pune utisaka od prethodnog dana, zagledane u telefone kao da će da progovore, moja jubilarka je odabrala novu destinaciju. Taj internet je čudo! Pročitala za sebe, šalje meni, a u isto vreme mi priča da moramo posetiti manastir Kalenić. Veli tu je blizu, samo 39 kilometara, piše treba nam pun sat. Odmah je pitam, da li zna kakav je put. Iskusno odgovara, po navigaciji odličan! E samo što nije. Banja, pa Trstenik, skretanje u suprotnom pravcu od Ljubostinje, odličan put, pomislih vidi pa u pravu je. I baš tad, put nestade! Nema ga. Neki pravac, zamalo asfaltiran, uzan, rupa do rupe, idemo 7km na sat. Ne znam ni kud smo pošle ni dokle smo stigle. Jubilarka, vođa puta, čita sa navigacije poslednjih 26 kilometara da imamo 11 minuta do cilja. Zamalo da parkiram auto i pošaljem je da odpešači tih svojih 11 minuta do tog cilja. I taman tad pred nama se pojavio toliko čekani  manastir Kalenić.

Čim smo parkirale auto, izašla sam da proverim da li su nam tu točkovi. Jubilarka ćuti, mudruje, pakuje se kao da ide na taj svoj put, a sve ispod oka prati u korak i evo nas obe u manastiru. Više nema ljutnje, navigacije, nema briga, samo se čuju pčele, ptice i tišina. Lepota sačuvanih kamenih ukrasa i rozete pričaju priču onog vremena i spajaju generacije koje su ga posećivale do današnjih dana. Lepo je biti deo toga.

I sad posle toliko divnih trenutaka treba krenuti nazad. Naravno istim putem koji nestaje. Jubilarka ćuti, ćuti i njena navigacija. Sigurnije im je, treba se vratiti u banju i naravno obigrati ustaljeno oko izvora. Ne sme ni da pomene da joj Slatina najukusnija i po meri. Nudi bombone i sve što joj je pri ruci ne bi li zataškala svoje navigacijske kvalitete.

Put nazad je ipak bolje prošao, neke rupe smo i obišli, čak smo slikali i divno sređene vinograde, dok pogled puca na sve strane u oko da stane, ne može. Nije dugo bila tišina u našim kolima, posle prve bombone priča je krenula. I stigle smo i do izvora Slatina i do prve klupe da se odmorimo, jer noge bride. A kad noge bride, tada treba stati i sesti, odmoriti i razmisliti, a ne reći sve.