Zahvaljujući centralnoj poziciji na Balkanu, milenijumskoj raskrsnici puteva između Istoka i Zapada, Srbija ima pravo bogatstvo raznolikosti velikog broja jabučastih, koštičavih, jezgrastih, pa čak i jagodastih voćnih vrsta.
Piše: Jasna Bajšanski
Bogatstvo jedne zemlje meri se i po bogatstvu biodiverziteta. Srbija je u centru Balkanskog poluostrva koje je sekundarni centar divergentnosti, raznolikosti za veliki broj jabučastih, koštičavih, jezgrastih pa čak i jagodastih voćnih vrsta. Balkan se već 2.500 godina nalazi na raskrsnici trgovačkih puteva koji su vodili od Kine ka Zapadnoj i Južnoj Evropi. Naš veliki stručnjak za voćarstvo dr Vladislav Ognjanov kaže da je tada ogromna genetska raznolikost iz dalekih svetova donošena na Balkansko poluostrvo, a gen centri domestifikacije voćnih vrsta su prvenstveno u Kini.
Trgovci su na put morali da ponesu hranu, pa samim tim i voće. Putovalo se brodovima, ali pre svega karavanima, na čuvenom Putu svile i Putu čaja. Kada je genetski materijal stizao na Balkan, suočavao se s novim klimatskim uslovima i tokom 2.000 godina došlo je do adaptacije velikog broja genotipova.
Uz stare sorte idu i stari recepti
Ljudi su za svoje potrebe, a to se zove očuvanje genetičkih resursa, počeli da umnožavaju ove voćne vrste. Tako je stvoren veliki broj autohtonih sorti.
– Njih pre svega krasi kvalitet, i to nekad ne samo za stonu upotrebu, već i za preradu. Stari recepti pravljenja zimnice nastali su baš za preradu starih sorti. Drugog načina da se plodovi očuvaju nije bilo. Mi smo s autohtonim sortama sakupljali i tradicionalne recepte. Kao primer navešću vodnjiku. – priča Ognjanov.
On ipak dodaje da autohtone sorte nisu uvek bolje od novih. U rasadniku porodice Ognjanov MAVM kod Kaća možete naći nove sorte koje su bolje od autohtonih. Imaju bolji kvalitet i unetu genetsku otpornost divljih vrsta, tako da daju čak i rezistentnost na bolesti, dok je kod autohtonih sorti reč o tolerantnosti.
Gajenje autohtonih sorti na okućnicama je veliki iskorak, dok se mali broj njih gaji u proizvodnim zasadima. Razlog leži u tome što se u većini zemalja 70 do 80 %, a u Francuskoj čak i 90 % plodova voća prodaje u supermarketima, a njima je važniji izged, krupnoća i ujednačenost, nego kvalitet. Voće je stavljeno u neki fenotip plodova, što znači 3 do 4 sorte po voćnoj vrsti, po vremenu zrenja – rana, srednja i kasna. Kao primer može se navesti plava šljiva, kod koje ne postoji sortna raznovrsnost kao kod, na primer, jabuke.
Japanske kruške otporne na erviniju
U rasadniku čuvaju sve što im ljudi donesu. Materijal prvo iskaleme, stave u kolekciju i sačuvaju ono što je iskorak ka integralnoj i organskoj proizvodnji ili dopuni sortimenta. A kada je o sortimentu reč, ovde se nalaze voćne vrste od najranijih do najkasnijih.
– Ako se pokaže da su ove autohtone sorte bolje od onih koje izlaze iz odgajivačkih programa, čuvamo ih i umnožavamo. To se pre svega odnosi na jabuku. Kao član tima koji je radio na projektu kolekcionisanja i autorizaciji autohtonih sorti, video sam da ih na Balkanskom ostrvu ima više od 150. Kao primer navešću šumatovku. Ona nema otpornost na parazite, ali se može jesti cele zime. Čak se plod ne može konzumirati odmah sa grane, jer treba da odstoji izvestan period ispod listova. Prolazeći pored šumatovke, tokom cele zime možete da pojedete svež plod – kaže ovaj stručnjak za voćarstvo.
Prema njegovim rečima, u rasadniku je sakupljeno sve što je otporno na kruškinu buvu, jer je reč o ozbiljnom parazitu koji je danas rezistentan na skoro sve insekticide. Kao primer navodi svima omiljenu za jelo i pravljenje rakije – viljamovku. Ona se u današnjim uslovima mora prskati veoma ozbiljno i organizovano, odnosno, mora se raditi hemijska zaštita. Ali, ima puno sorti koje imaju visoku tolerantnost, čak i otpornost na erviniju. Primera radi, japanske sorte su skroz otporne, a postoje i prirodni hibridi između japanskih i naših krušaka, poput kiferovog sejanca koji je kultna sorta za svako bunjevačko dvorište.
– Po ugledu na to ukrstio sam viljamovku s japanskom sortom niđisiki, tako da imamo jedinstvenu sortu u tom tipu, kod nas registrovanu kao Ivanino zlato. Ona se uopšte ne prska. Kada govorimo o šljivi, požegača se skoro izgubila jer je jako osetljiva na virus šarke. Isto se dešava i s crvenom rankom koja je isključivo rakijska sorta. Ona daje neverovatno lepu rakiju, ali tu bi trebalo uraditi klonsku selekciju i oslobađanje od virusa. Njena osnovna mana je u tome što najbolji kvalitet daje iz izdanaka, a ne kalemljena. Rasadnici vole da kaleme tipski, s poznatim genotipom poznatih pomoloških karakteristika – objašnjava dr Ognjanov.
Lepota feketićke višnje, bresaka Maše i Lele
Lepa priča je i o feketićkoj višnji koja uspeva u Feketiću i Malom Iđošu, a prema rečima našeg sagovornika, nema lepše marele na svetu od ove. Na okućnicama i drvoredima u ta dva sela ima više od 20.000 stabala ove voćke.
– Mi smo umnožili nekoliko tipova, da bismo je sačuvali. Mnogo je autohtonih sorti višanja. Jedna od njih je oblačinska višnja, koja se danas plantažno gaji. Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu stvorio je prve dve vinogradske breskve. Od pamtiveka je breskva išla uz vinograde. Ona je kraćeg veka, ali se obnavljala tako što su koštice klijale. Više od 10 godina posvetili smo selekciji vinogradske breskve i kolekcionisali više od 500 genotipova na teritoriji celog Balkanskog poluostrva i stvorene su dve sorte – Maša i Lela. One su krupnog ploda – i preko 200 g, imaju ukus, miris i aromu vinogradske breskve. Nisu mnogo trajne, ali su vrlo otporne na prouzrokovače bolesti, visoko su tolerantne na kovrdžavost lista i, ukoliko se tokom zime zaštite, mogu se jesti organski plodovi. Ove dve sorte se po vremenu zrenja nadopunjuju na 15 dana – kaže dr Ognjanov.
Okviri:
Stare stabla bogato rađaju
Dr Ognjanov kaže da su autohtone sorte dragoceno nasleđe. U našim ruralnim, slabije razvijenim krajevima, ali i na okućnicama, i danas se nalaze stabla starih sorti. Navodi primer kruške koja je, posebno kod Nemaca koji su živeli u Vojvodini, bila kultno voće, pa je u svakom dvorištu bilo bar jedno, a najčešće više stabala kruške. Autohtone sorte kruške su dugovečne, a neke od njih rađaju i nekoliko stotina kilograma svake godine. U Srbiji je poznato mnogo autohtonih sorata krušaka, poput ječmenke, lubeničarke, jeribasme, karamanke, kiferovog sejanca i takiše. I one su sve traženije, kako za konzumaciju, tako i za spravljanje sokova, rakije i za sušenje.
