Насловна ТЕМЕ ГЉИВЕ БРЕЗА И ЊЕНЕ ГЉИВЕ: Симбиоза с турчинима и дедовима

БРЕЗА И ЊЕНЕ ГЉИВЕ: Симбиоза с турчинима и дедовима

4251

Пише: Момчило Даљев

Фото: Стева Балубан

Гљиве, као група организама, примењују неколико врста животних стратегија: симбиозу (микоризу) као обострано партнерство са биљкама, паразитизам као живот на рачун домаћина и сапротрофију, где наступају као разлагачи мртве масе.

Најпознатије су заједнице гљива са дрвећем. Постоји више врста дрвећа које улази у симбиотску заједницу са гљивама, као и одређене врсте гљива које расту искључиво у симбиози с једном врстом дрвета или паразитирају на њему. Бреза (Betula) је дрво с можда највише специфичних микоризних партнера.

Најпознатија група гљива која се налази у микоризној заједници са брезама су турчини и дедови (род Leccinum).

Leccinum је род гљива у оквиру фамилије Boletaceae, чије су карактеристике:

  •  сунђерасто плодно тело као код вргања,
  • поре беле боје, осим код врсте L.crocipodium,
  • пуна, месната дршка посута љуспицама – такозваним скабровима,
  • кожица шешира често у облику крпица, прелази преко цевчица
  •  сви су искључиви симбионти с одређеном врстом дрвећа, изузев врсте Leccinum aurantiacum која твори симбионтску заједницу с више различитих врста дрвећа.

Гљиве из овог рода у народу се називају турчини и дедови. Турчини се препознају по кармин црвеном шеширу, док је он код дедова смеђ, крем или црн.

Сви турчини и дедови који се могу пронаћи у Србији јестиви су, неки мање, неки више квалитетни, и погодни су за сушење. Јестива је цела гљива док је млада, старењем, дршка постаје дрвенаста и неупотребљива.

Све гљиве из групе турчина спадају у првокласне јестиве гљиве и по квалитету заостају само за вргањима. Једна од одлика турчина је да им месо, након повреде, добија тамноплаву боју, која често може да одбије неискусне бераче.

И млечнице везане за брезе

Друга широкопозната група гљива које се везују за брезе јесу млечнице (род Lactarius).

Основне карактеристике млечница:

  • шешир је раширен и удубљен по средини,
  •  шешир је лепљив по влажном времену,
  • код јестивих млечница јестив је само шешир,
  • листићи су прислоњени уз дршку и благо силазни,
  •  прстен није присутан,
  • дршка је шупља и влакнаста,
  • месо је крто и лако пуца
  •  месо лучи млеко када је повређено.

Најважнија карактеристика свих млечница је њихова особина да луче млеко када је месо гљиве повређено. Млеко може бити: беле, жуте, наранџасте, наранџастоцрвене и црвене боје

Брезов дед, латински – Leccinum Scabrum најраширенија је гљива из групе брезових дедова. Одликује се шеширом светлосмеђе до тамносмеђе боје, беличастом дршком и месом које не тамни када је повређено. Њој веома сличне су Leccinum mellaneum и Leccinum holopus (црни и бели брезов дед) који се од обичног брезовог деда разликују само по боји шешира (црне, односно, крем до беле боје). Те две врсте су много ређе и представљају вредан налаз гљиварима који се баве изучавањем овог рода.

Брезов дед, латински – Leccinum Scabrum

Leccinum variicolor или разнобојни дед, је још ређи од претходне две. Одлика му је дршка прљавобеле боје и шешир чија боја може да варира од сивоокер до тамносмеђе боје, често је испуцао. Месо му на пресеку добија љубичасту боју, при бази дршке нападно плаву.

Leccinum variicolor или разнобојни дед

Leccinum molle или мекани дед се лако распознаје по следећој карактеристици: месо му је, чак и када је гљива млада, веома мекано и сваки, па и најмањи, додир оставља трајан отисак у месу. Шешир му је смеђесив с маслинастим нијансама.

Leccinum molle или мекани дед

Leccinum aurantiacum или турчин, представник је целог рода и најраширенија врста турчина. Карактерише га, као и остале турчине, шешир кармин црвене боје са златастим преливом и особина да му дно дршке има карактеристичне зелено-плаве стрије. Живи у симбиози с храстом, јасиком и брезом.

Leccinum aurantiacum или турчин

Leccinum versipelle – брезов турчин, живи у симбиози са брезама и од осталих се разликује по томе што нема зелено-плаве стрије при бази дршке. Љуспице (скаброви) често умеју да буду одсутне када је гљива млада.

Leccinum versipelle – брезов турчин

Брезова губа Fomitopsis betulina има плодно тело шкољкасто-бубрежастог облика, са дршком којом је причвршћена за супстрат. Горња површина је беличастосиве до смеђе боје, док је хименијумска површина беличаста. Паразитира на стаблима брезе. Лековита је гљива и широко се употребљава у традиционалној медицини. Користи се као имуностимулатор, али и за чишћење организма од паразита. Дрвенаста полипорна је гљива чије се плодно тело не састоји од пора, већ од тврдих листића. Утврђена су бројна лековита својства ове гљиве.

Брезова губа Fomitopsis betulina