Spremili se moji dragi
koncem noge da mi vežu,
mada znam da oni mene,
iznad svega
srcem stežu.
Šta bih mog’a ocu dati,
šta ću mami da poklonim,
al’ odlučih vrlo mudro
da iz kuće konac sklonim.
Prošlo je mnogo godina i mnogo sećanja od prvih Detinjaca koje pamtim. Sećam se tihog dogovora moje majka (baka) Vide i mojih roditelja, dok sestra i ja, jedna tek do kvake, a druga ni blizu, uz ragastov osluškujemo šta nam se sprema. I kakav je to njihov ljuti plan bio. Prave se da nas, kao, ne primećuju, svako sprema svoj konac da nas veže i šuškaju kad, gde i kako.
A nas dve? U strepnji da nas ne uhvate na delu, gledamo se, brzo trčimo do sobe i uglas prepričavamo šta smo čule. I eto, sad smo u problemu. Dobro, vezaće nas, kažu Detinjci su. Da, shvatile smo. Majka nam je objasnila da je to dan, uvek u treću nedelju pre Božića kada stariji vezuju nas decu, naravno ako nas prethodno uhvate. A mi? Eeee, pa mi moramo da se otkupimo. Para nemamo, mada niko ih i neće. Nas dve, njih troje. Jedna sedam, druga pet godina. I evo idealnog plana. Moja dve godine starija sestra će da crta, ona zna, ide u prvi razred. Ja? Baš i nisam umetnička duša, ali mogu mami da otpevam „Miš je dobio grip“, tatu ću, jer ipak sam njegova mezimica, samo da izljubim i to će biti dovoljno. A majki, pa potpisaću se uz sestrin crtež, obećala je da smem. I sve je, koliko znam i bilo tako, osim što sam crtež potpisala na pogrešnom mestu i umesto miša stigao je vuk, ali to i nije bitno. Brzom brzinom smo obećale da ćemo biti dobre cele godine i odrešiše nas. Bile smo, ako se ne varam, a sećanje me dobro služi, ponosne, srećne, izljubljene, zadovoljne, spremne i prespremne za Materice i Očeve i da vidimo kako će oni da se dreše.
Danas? Danas su uloge promenjene. Moja je mama majka (baka), a tu smo i mi – mama i tata i naravno naša nadogradnja, naše čedo. Običaji su običaji, isti, oni naši. Uz veselu jurnjavu i bežaniju, dok se trudimo da ga ne stignemo, a on veselo ciči jer je uspeo u svojoj nameri da pobegne, nekako uspevamo da ga vežemo. I znate šta. Strategija je ista, crtež za majku, poljubac za oca i pesma za mamu, ona moja omiljena „Miš je dobio grip“, sa vukom koji je lenj.
I tako svake godine, nove uspomene, nove pesme i crteži, poznati poljupci i zagrljaji. Smeha na sve strane. Sve do dana dok ja ne postanem majka koja sve zna i koja ćućori sa unucima. A onda ću sa osmehom mojim malenima da kažem i prenesem da su ljubav, sreća, sloga, mir, poštovanje i čvrste porodične veze, suština ovih divnih praznika koji najavljuju Božić i tradicije koju će oni da prenose sledećim generacijama i još dalje.
