Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Etnolog koji je zavoleo pčele

Etnolog koji je zavoleo pčele

339

Borivoje Pantić je Valjevac, po tradiciji dugoj četiri generacije on je pčelar, a po zanimanju je bio etnolog i kustos Narodnog muzeja u Valjevu. Pčelarstvom se bavi od svoje devete godine, nešto preko šest decenija idući stopama oca Jordana, negdašnjeg prote a kasnije profesora ruskog, i dede Pavla, takođe prote.

– U Valjevu, gde sam rođen i odrastao, proveo sam čitav život u muzeju, kao kustos etnologije. Na tom mestu me je nasledila ćerka koja je, takođe, etnolog. Tako sam prekinuo svešteničku tradiciju u porodici, jer su moji po muškoj liniji generacijama pre mene bili prote – započinje priču Borivoje, čiji je otac nažalost morao da napusti sveštenički posao posle Drugog svetskog rata i posveti se prosveti.

– Moj otac je bio sveštenik, kao i njegov pre njega. Posle Drugog svetskog rata komunisti su počeli da ga maltretiraju i kako je završio ruski jezik postao je profesor. Majka je, kao i on, bila prosvetni radnik, predavala je latinski, nemački i francuski. A ja sam postao etnolog – priseća se Pantić.

– Kako pčelarstvo, nekako uvek ide uz sveštenstvo, otac je od svog oca koji je bio sveštenik, nasledio košnice, a mene su pčele osvojile već kao devetogodišnjeg dečaka. Sa njima sam preko  šezdeset godina – za med koji njegove pčele medonose čula je čitava Srbija, a u teglama se izdvaja heljdina paša, jedan od najzdravijih medova u nas.

– Heljdina paša je na putu preko Debelog brda ka Bajinoj Bašti. Zavisno od godine, da li je kišovita ili ne, traje negde tri nedelje. Sve zavisi od prirode, jer heljda kreće od vrha na nadole. Paša počinje krajem juna, sama heljda je zdrava, divlja je biljka, ne đubri se i ne prska, čista paša. Jedna je od boljih livadskih paša, tu nema naroda, samo nebo i livade, tako da je i med izuzetno zdrav – a kad je pravo vreme za vrcanje i kakva je gustina meda Borivoje je objasnio za Dobro jutro.

– U medu je maksimalno 18 procenata vode. Gustina meda zavisi od prirode, ove godine je malo ređa jer je proleće bilo kišovito, danima i nedeljama je padala kiša. Pčele kad stave med u saće stvaraju se medni poklopci, kad su medni poklopci skroz zatvoreni med je zreo. Kada sarzi, mi specijalnim viljuškama ili mašinama skidamo, stavljamo u centrifugu i centrifugalnom silom kao ringišpil kako se okreće tako med ispada iz saća. Bitno je da saće bude kompletno zatvoreno da bi med sazreo – naglašasio je pčelar iz Valjeva.

Vrške i med

U poslednjih nekoliko godina sve je više onih koji bi se vratili pčelarenju na vrške. Prednost devičanskog saća pada pred činjenicom da se prilikom vrcanja ubijaju pčele.

– Veoma je teško pčelariti sa vrškama. Prekretnica u samom pčelarstvu je košnica sa pokretnim saćem, znači ram koji se vadi. Da bi se ocedio med iz vrškare, to se zove tucanici, narod tu vrškaru donese i stavi iznad ranije i naglim pokretom strese svu pčelu, ubije pčelu. Obično bi delom kose koja je slomljena obrezali unutrašnjost saća i cedili kroz krpe. Ubijali su pčelu da bi došli do meda. Jedina pozitivna stvar je što to saće nije veštačko, mi ga zovemo medicinsko ili devičansko saće.

Tekst i foto: Zorica Dragojević