Насловна АРХИВА ГЉИВЕ: Време сунчаница

ГЉИВЕ: Време сунчаница

Веома су честе, расту на разним надморским висинама у мешовитим шумама, али и на ливадама и пашњацима

2186

Сунчанице су из групе такозваних лепиотидних гљива у оквиру фамилије Agaricaceae којој припадају и шампињони. Подељене су у више родова као што су: Macrolepiota, Lepiota, Chlorophyllum, Leucocoprinus, Leucoagaricus и Cystolepiota. Расту на разним надморским висинама у мешовитим шумама, али и на ливадама и пашњацима и плодоносе у великом броју, а сада је њихово време – каже Момчило Даљев, председник Гљиварског друштва у Новом Саду и члан комисије Гљиварског савеза Србије за уједначавање назива гљива у нашој земљи.

Две најпознатије и најквалитеније су обична или права сунчаница и грбава, али су значајне и друге, неке за јело, а нејестиве и отровнице за истраживаче.

Поховане

Шешириће гљива одвојити од дршки, пажљиво опрати, осушити на кухињској крпи. У зависности од количине гљива припремити масу од једног или више јаја, пармезана, мало уља и истопљеног маргарина, соли и бибера, зачинити по жељи. Састојке измешати у чинији, у тако припремљену смесу умакати гљиве. Пећи кратко с обе стране у тигању са доста масноће, а можете их пећи и у рерни на 200 степени Целзијуса тако што ћете умочене шешириће сунчаница поређати у тепсију обложену пек папиром.

Обичне или праве сунчанице припадају роду Macrolepiota. Основне карактеристике сунчаница из овог рода су:

Крупне, меснате гљиве карактеристичног изгледа печурке, које имају и шешир и дршку, шешир је посут крупнијим или ситнијим фрагментима у облику љуспица, листићи су одвојени од дршке, отисак спора је беле боје, месо им не мења боју , пријатног је мириса који подсећа на лешнике, све гљиве из овог рода су јестиве, дршка им је шупља, влакнаста са задебљањем при бази и са присутним прстеном који је помичан.

На дршци су видљиви испуцали остаци који чине такозвану „ змијску шару“ која је код неких врста више а код других мање уочљива.

Кајгана са сунчаницама и сланином

Сунчанице су веома укусне са сланином и јајима. За ово јело потребне су три главице лука исецканог на ребарца, пола килограма шеширића сунчаница исецканих на резанце, 200 грама на прутиће изрезане сланине, осам јаја, соли и бибера по укусу, веза исецканог першуновог лишћа,једна љута папричица и 3 кашике павлаке. Лук се пропржи на масти или путеру, дода сецкана сланина да порумени, све се посоли и побибери, а затим додају сецкане сунчанице и динстају док течност коју су пустиле не уври. Затим се прелију умућеним јајима и све меша као кајгана. Пред крај се дода першуново лишће, љута паприка и по жељи две или три кашике павлаке.

Oбична сунчаница (Macrolepiota procera) је најпознатија и веома честа. То је крупна гљива. Пречник шешира је и до 40 центиметара. Сунчаница је веома цењена у исхрани.Од ње се могу припремати разна јела, али се може и сушити и користити као зачин. Радо се бере и постоје различите врсте из истог рода. Најчешће су:

Тамносива сунчаница (Macrolepiota fuliginosa), гљива веома слична обичној сунчаници. Од обичне сунчанице се разликује само по томе што је ситнија, обим шеширића је до 20 центиметара, који је прекривен неправилно распоређеним тамно сивим пољима (печатима) и нешто простијим прстеном на дршци.

Огуљена сунчаница (Macrolepiota excoriata) је становница ливада и пашњака. Од обичне сунчанице се разликује по томе што је много ситнија, а право станиште су јој ливаде. Шеширић је кремкаст и гладак са љуспицама по ободу. Прстен карактеристичан за сунчанице је прост, једва помичан.

Рђаста сунчаница (Macrolepiota permixta) – од обичне сунчанице се јасно разликује по простом, једва помичном прстену и месу које мења боју у црвено, када је шеширић оштећен.

Ајвар

Укусан ајвар припрема се од килограма гљива, два килограма црвених паприка, зачина и 3 децилитра уља. Гљиве се исеку на комаде и пет минута кувају у благо сланој води. Паприка се очисти од семенки и обари у сланој води. Све се охлади, самеље, сједини и упржи са три децилитра уља. На крају се дода мало сирћета. Топао ајвар се сипа у тегле, херметички затвори и чува на сувом и хладном месту. Користи се као намаз, али и додатак јелима од меса и поврћа.

Зеленкаста сунчаница (Macrolepiota olivascens) је двојница обичне сунчанице, шеширић јој је прекривен маслинасто жутим печатима.

Грбава сунчаница (Macrolepiota mastoidea) је друга најпознатија сунчаница, која добро плодоноси. Знатно је мања од обичне сунчанице, али се јасно распознаје по испупченом шеширу, простом, једва помичном прстену и веома задебљаној бази дршке. Фрагменти змијске шаре на дршци код ове врсте су веома ситни, а понекад потпуно изостану.

Конрадова сунчаница (Macrolepiota konradi) је гљива која се од осталих сунчаница јасно разликује по глатком шеширу с љуспицама које „звездасто испуцају“ на белој основи. Прстен јој је сложен, међутим, ипак је једноставнији од оног који има обична сунчаница. Оштећено месо конрадове сунчанице понекад добија црвенкасте тонове.

Многе отровне сунчанице могу да буду прилично крупне и робустне гљиве, а најпознатија је америчка сунчаница (Leucoagaricus americanus) која се често меша са обичним сунчаницама, али се лако разликује по месу које кад је оштећено мења боју у жутоцрвену.

 Могу се сушити

Кад је година добра као ова и сунчаница има на претек, могу се сушити. То се чини тако што се поређају на мрежасту подлогу и суше на сунцу и промаји или у дехидратору. Суве су кад пуцају под прстима. Тада се мељу и користе као зачин. Од килограма свежих гљива добије се између 100 и 200 грама сушених.

Ипак, најпознатија група отровних сунчаница су оне из рода Lepiota (све су отровне, непријатног мириса и већином ситне), а најпознатије su смртно отровне (Lepiota brunneoincarnata), харингача (Lepiota cristata) која се може заменити са шампињонима и Lepiota clypeolaria.

Трнача (Echinoderma asperum) је још једна отровница која се меша са сунчаницама. Шеширић јој је посут љуспицама у облику трнчића, a прстен непомичан. Има веома непријатан мирис.

Д. Радивојац

Добро јутро број 557 – Септембар 2018.