Насловна ТЕМЕ ПЧЕЛАРСТВО Godina loša, ali med je pravi

Godina loša, ali med je pravi

1852

U Kamenovo, selo sa najvećim brojem pčelara i pčelinjih društava, stigli smo rano. To rano, je u stvari, nekih deset sati izjutra, kad je rosa već spala, sunce ugrejalo, a domaćini popili prvu kafu. Mi smo, nas pedesetak autobusom iz Beogada, zapravo, stigli na drugu, ona nas je dočekala. Topla, mirisna, uz ratluk, rakiju i medenjake koji su obavezni deo svakog mednog gazdinstva koje do sebe drži. Treba li da napomenem, da su nestali očas posla? Još nisam stigla ni da progovorim sa domaćinom Sašom Jeremićem, nisam se pošteno ni okrenula, a posuda u kojoj su stajali bila je prazna. Ja rukom, a u ruci vazduh, skupih je. Dobro, de, nema medenjaka, ali ima medovače. Ima i meda, propolisa, raznih krema, tinktura, sve su to Sašina supruga Ana, majka Slavica i ćerke Jelena i Nevena, od ranog jutra spremale za doček. I tako namernike dočekuju još od sedamdesetih godina prošlog veka kada je majka Slavica u nasleđe od svoga dede dobila najslađi poklon na svetu. Mali broj košnica su ona i suprug rado prihvatili i s njegovim odlaskom u penziju proširili i počeli ozbiljnije da se bave pčelarstvom. Kako to i inače biva, a bilo je i u njihovom slučaju, da ne kažemo s kolena na koleno, roditelje je nasledio sin Saša.

– Imamo oko 100 do 115 društava. Prva paša i najvažnija kod nas je bagrem i to je uglavnom ovde u brdu iznad naše kuće. Posle nje idemo u Homolje, hvatamo drugi bagrem, ostajemo na livadi i čekamo suncokret ili lipu i sa time se završavamo – on sa zaštitnom kapom, ja kao hrabra iako alergična na ujed, stojimo, pričamo, dok oko nas zuje radilice, sleću na ruke, odlaze, dolaze, sve vrvi. Jedva se čujemo, skoro da se jedva i vidimo, a pčele vredne, nikad vrednije, ja mirna, nikad mirnija. Jedino je paša bila loša, razočarala. Barem, po Sašinim rečima, bagremova.

Med je najjeftiniji pčelinji proizvod

– Ove godine bagrem nije bio onakav kakav volimo da bude. Inače je godina bila loša za poljoprivredu, pa samim tim i za nas pčelare. Bilo je kiše u proleće, problem smo imali jer smo pre bagrema morali da prihranjujemo pčele, posle je na drugom bagremu isto bilo kišovito. Za razliku od prošle godine koja je bila dobra, ova nije tako sjajno prošla – godina loša ali med pravi, prirodni, u njega ništa nije mešano i svaki pčelar iz Kamenova, kao i ovaj sa kojim pričam, žestoko se naljuti kad mu pomenete plagijatore, one koji bi da zarade na lažnom medu. Prvi put tokom razgovora osmeh je nestao, nekakva neprijatna tišina trajala je čitavih tridesetak sekundi, dovoljno da shvatim koliko ga sve to nervira.

– Svako ko to radi ne može na duge staze. Ako razmislite, možete nekoga jednom da prevarite, drugi put neće doći kod vas. Pravi put je raditi ispravno. Pravi se nelojalna konkurencija, ljudi brzo uvide razliku. Mi ne živimo samo od meda, ali ima porodica koje imaju više košnica i samo od toga žive. Tu je i mleč, propolis, perga a med je najjeftiniji pčelinji proizvod. Sve ostalo je mnogo skuplje – naglašava Jeremić koji se, iskreno brine, šta će biti sa pčelarstvom u budućnosti.

– Mi se pčelarstvom bavimo kao dopunskim poslom, ja sam zaposlen, majka je penzionerka. Godine koje idu ne idu u prilog pčelarstvu, jer se klima menja, paše su ili pomerene ili loše. Videli ste kakva je bila ova godina – zbog toga porodica se uz pčelarstvo okreće i proizvodnji rakije. Ako jedno omane drugo neće, bar je rakija srpski brend, a ova njihova da se ne postide. Klizi niz grlo, lagano, ne peče, osetiš je tek da padne u stomak. E tad, ko je navikao navikao, ko nije, teško će iz avlije.

Autohtone sorte šljive se suše

– Rakije su delom od našeg voća, i to šljiva i loza. Jabuke neke manje količine, kompenziramo sa drugima koji proizvode voće, pa preko zime kad se ne bavimo pčelama pečemo rakiju. Obično idemo starim sistemom, prepekom, pa odležava u hrastovim burićima onoliko koliko stigne i to zavisi od potražnje. Prosečne je jačine, tu negde pedeset stepeni ili 20 gradi – na ovim prostorima, još ne zagađenim, čistog vazduha i vidljivog neba, problem je i sa šljivom za rakiju, jer se autohtone sorte suše, te su na ceni neke druge, novije kao čačanska rodna ili rana.

– Autohtone sorte se suše, ranka ili bugarka od koje se nekada pravila jako kvalitetna rakija se suši, propada. Onda uzmemo čačansku rodnu, ranu, malo se pomeša ali bude dobra rakija. Možda je na uštrb kvaliteta malo. Voće moramo da prskamo jer ne može da se održi. Dobro je što ima malo industrijskih zagađivača, ali prskanja mora da bude. Mi reagujemo po potrebi – objasnio je Saša Jeremić. A pčele i dalje zuje, što bi rekli, vrvi kao u košnici.

Osim vrcanja meda i skupljanja mednih proizvoda pčelari su počeli da se bave i api terapijom.

– Počinju ljudi da rade i api terapiju i apiinhalaciju – disanje vazduha ih košnice koje je jako lekovito. Pčele su u košnici i ne diramo ih dok rade svoj posao, ali je ljudima koji imaju respiratornih probelma omogućeno da pomoću inhalatora udišu taj vazduh. Nisam siguran kako to izgleda i kako se radi, jer sam samo čuo, i znam da iz košnice izlazi miris polena, propolisa, perge i meda i da povoljno utiče na nervni sistem, pluća i srce – rekao je Saša Jeremić za Dobro jutro.

Tekst i foto: Zorica Dragojević