Насловна РАЗНО Грашац – аутохтона сорта за бела вина

Грашац – аутохтона сорта за бела вина

52

Винарство и виноградарство су у Србији и целом нашем региону у последње две деценије добили нови замах – пре свега, почетком или обновом рада (изласком из „илегале“) великог броја малих приватних винарија. Постала је ствар престижа између винара направити добро вино, оживети неку заборављену сорту, одрадити купажу која ће истаћи све добре, а потиснути лошије стране у њу укључених сорти.

Ову причу о грожђу и вину посветићемо сорти Грашац.

Ова сорта позната је под различитим именима, зависно од земље у којој се узгаја. У Србији је зову Ризлинг талијански, у Хрватској Грашевина, у Словенији Лашки ризлинг, Wелсцхриеслинг јој је име у Немачкој, а Риеслинг италицо у Италији.

Ризлинг италијански (талијански ризлинг, грашевина, грашац, лашки ризлинг) је недовољно јасног порекла. Према неким изворима је западноевропска сорта, а према старим домаћим изворима поистовећује се са аутохтоном сортом Грашац која је још у предфилоксерном периоду гајена на Фрушкој гори.

Захваљујући ампелографији и ДНК анализама поуздано знамо да порекло „италијанског ризлинга“ нема никакве везе са Италијом. Грашца у Италији данас има у виноградима Ломбардије и Венета, а тамо је стигао у 19. веку. На све то, знамо и да изворни, рајнски ризлинг, такође нема никакве ни генетске, ни органолептичке везе са грашцем. Укратко – грашац нити је ризлинг, нити је италијански.

 Тренутно је водећа винска сорта у целој Панонској низији, а гаји се у Немачкој, Италији, Аустрији, Мађарској, Словачкој, Чешкој, Румунији, Бугарској, Словенији, Хрватској и др. Код нас се гаји у свим винским регијама.

БОТАНИЧКИ ОПИС

Бујност: Чокот је средње бујан.
Врх младог ластара: бео, вунасто маљав, а сам врх је светло црвенкаст.Зрео ластар: танак до средње дебљине, средње дугих интернодија, коленца нормално изражена. Боја коре смеђа, жућкаста, коленца незнатно тамнија.Одрасли лист: средње величине или мали, дужи него шири, троделан или петоделан.Петељкин синус је у облику слова „У“. Горњи синуси дубоко и неједнако усечени. Лице листа светло зелене боје, глатко и голо. Наличја листа бледо зеленкасте боје, паучинасто маљаво. Зупци неједнаки. Нерви зелене боје. Петељка краћа, танка, зелене боје, гола, понекад и са преливом црвенкасте боје.Цвет: морфолошки и функционално хермафродитан
Грозд: мали или средње величине збијен,ваљкаст или купаст, најчешће са једним крилцем,што је карактеристично за сорту. Петељка грозда дуга и танка.Бобица: мала, округла или незнатно издужено округла код веома збијених гроздова. Покожица дебела, прозрачна, проткана ситним жилицама, зеленожуте боје, покривена пепељком са веома израженим пупком што је карактеристика сорте. Месо је сочно, а бобица садржи много семенки.

Агробиолошке карактеристике

Епоха сазревања: грожђе сазрева у ИИИ епохи. Позна је сорта.Оплодња: нормална и редовна.Коефицијент родности: 1,2 – 1,4

Принос грожђа: варира од 10,000 – 15,000 кг/ха, па и знатно више, што зависи од клона, узгојног облика, режима исхране, начина резидбе, лозне подлоге и др.

Резидба: примењује се дуга, тј. мешовита. Лукови се режу на 8 – 10 окаца.Узгојни облици: погодни су сви који омогућавају примену мешовите резидбе.

 Овој соти винове лозеодговарају растресита, пропусна, умерено плодна, кречна, песковита и топлија земљишта.Када се говори о отпорности грашца према проузроковачима важнијих болести може се рећи да је сотасредње  осетљива према пламењачи, а осетљива према пепелници и нарочито на сиву плесан. Спада у ред отпорнијих сорти према ниским зимским температурама.

Афинитет према лозним подлогама

 Грашац има добар афинитет са лозним подлогама: Берландиери x Рипариа Кобер 5ББ, Телеки 8Б, СО4, Телеки 5Ц и др.

Најбољи клонови

На Огледном добру за виноградарство у Сремским Карловцима др Петар Циндрић је индивидуалном клонском селекцијом створио три клона Грашца белог који су признати 1991. године. То су први клонови винове лозе селекционисани и признати код нас:


– клон СК-13 одликује се изузетно високом родношћу и квалитетом вина на нивоу популације сорте.

 – клон СК-54 је умерене али солидне родности, а у односу на популацију сорте редовно има виши садржај шећера и даје квалитетнија вина са финим киселинама воћног карактера.
 – клон СК-61 је високе родности, а по садржају шећера и квалитету вина је на средини између претходна два клона.


Грашац ћевероватно и у будућности бити водећа међу белим винским сортама у Војводини. Нове винограде треба подизати искључиво домаћим клоновима ове сорте. Предност треба дати клону СК 54 који је отпоран на ниске температуре,  окца измрзавају на -22 до -24 Ц.

Винарије враћају изворно име

Данас знамо да пред собом имамо аутохотну сорту која је истовремено и најраспрострањенија у српским виногорјима, а све више винарија враћа се њеном изворном имену. Некада презрена, вина од грашца данас добијају платине и злата на Декантеру и другим великим оцењивањима. Поред тога, о сорти имамо и историјске трагове у литератури којима је лако доказати њен значај и порекло. Нажалост, седам деценија грашац је под именом „италијански ризлинг“ углавном чинио базу за јефине индустријске винолике текућине, што се и даље дешава. Ипак, данас у виноградима, посебно на Фрушкој гори, дувају другачији ветрови.

Највећи песници, писци и беоми тражили су утеху у вину због неузвраћених љубави, а у чаши вина налазили су и инспирацију за најлепше и приче које су својом лепотом задивиле свет. Али, и Грашац има своју причу.

Прича о томе како је једна винска сорта изгубила име

Једна од најаутентичнијих винских сорти грожђа са Фрушке горе, половином XИX века изгубила је име. По принципу „боље икад него никад“, ништа мање вредан је и аргумент којим апелујемо на очување сопственог винарско-виноградарског идентитета.

Било је то негде око 1850. године, у време када је и последња чета турских војника напустила територију данашње Војводине. Царица Марија Терезија, у знак захвалности за ослобађање ових крајева од турака, својим најоданијим војсковођама и племству, поклањала је имања на Фрушкој Гори. Један од њих, био је кнез Одескалки. Највеће властелинство тада је додељено овој породици и налазило се у Илоку. Погађате, у питању су илочки виногради који и данас постоје. Оделскалкији, италијани пореклом, за негу својих винограда доводили су раднике из Италије. Талијани, како су их тада звали на овим просторима, били су познати виноградари и веома цењени посебно када је техника орезивања винограда била у питању. Путујући из Италије ка Илоку, пут их је водио кроз Сремске Карловце. Понекада су ту застајали да се окрепе, преноће и одморе коње. Приликом таквих задржавања, долазили су у контакт са локалним становништвом које се такође претежно бавило виноградарством.

Истини за вољу, пуно винограда је искрчено и уништено током турске владавине. Осим што им је ислам забрањивао алкохол, Турци су имали и посебне одреде које су звали „акинџије“, а који су били задужени за уништавање винограда. Ипак, ново доба носило је нову наду. Следећи традицију, породично наслеђе и повољне климатске и географске услове, људи су поново садили лозу. Велики део Фрушке горе тада је био засађен аутохтоним Грашцем, сортом белог грожђа од којег се добијало лагано, питко, освежавајуће вино изражених киселина. Сорта је добила назив по ситним зеленкастим бобицама које изгледају скоро као зрна грашка на петељци.

Елем, задржавајући се у Сремским Карловцима, талијански виноградари размењивали су искуства с локалцима. Тако су неком приликом пошли заједно у винограде где су им показали своју технику орезивања. Стицајем околности, „огледно поље“ било је засађено ничим другим него грашцем. Те године, грожђе је било боље него икада што се логично осетило и у квалитету вина. Следеће године такође. Уверивши се да талијанска техника заиста даје боље резултате, карловчани су Грашцу, у знак захвалности и поштовања променили име у „талијански ризлинг“. Талијански због талијана, а ризлинг јер се он (рајнски) одувек сматрао краљем белих вина.

И на крају да Вам одам тајну зашто кажу да су жене као вино:

Жена је, баш као и вино, чулна, мирисна и осетљива на све спољашње факторе. Неке од жена, опет као и вино, свој пуни потенцијал исказују у раној младости, док неке од њих старе достојанствено, повећавајући своју вредност из године у годину…

Пише: Радмила Копривица мастер воћарства и виноградарства