Za 47 posto stanovnika Srbije koji se greju na drva dovoljan je jedan mirišljavi iverak da se vatra u šporetu rasplamsa. Luč je i danas, uprkos jakoj konkurenciji industrijskih startera vatre, neprikosnoven i omiljen u fiokama naših šporeta. Ali, priča o korisnom i lekovitom luču nije jednostavna. Nju prati strpljivost i tiha muka tragača u najnepristupačnijim predelima. I tako je sve dok se drvo ne oluči i dok ga vredan trgovac ne pronađe i donese na vašarske tezge.
Odakle dolazi luč, kako i gde nastaje u Srbiji? Koja mu je cena, ko pronalazi drvo o kome je još Njegoš pisao? Broje se pitanja o luču koje miriše na planinu, šumu i čist vazduh! Jedno je od retkih koje će nepogrešivo dati početnu iskru. Njegovo iverje, vezano u snop, daje sigurnost skoro polovini stanovnika Srbije koji se greju na drva da će se vatra brzo i sigurno rasplamsati.
Drvo panja borova „stolaša“
Jedan od retkih Šumadinaca koji doprema i prodaje luč u gradove i varoši u ovom okrugu je Miodrag Didanović iz sela Jasenica kod Topole. Kaže, teškom mukom ga doprema sa Zlatibora. I dodaje da su upravo Zlatiborci najpoznatiji po pronalaženju i prodaji luča, koji je u davna vremena mnoge porodice hlebom hranio.
-Oni koji koriste peći na struju i centralno greanje retko znaju o čemu je reč. Ovo drvo je plemenito i traži poštovanje, a još ređi znaju da je i lekovito – kaže Didanović.
I Zlatiborci će se prvo začuditi kako neko ne zna šta je luč! Reći će da to nije samo drvo, već i lek. Didanović nam objašnjava da je luč drvo četinara, najčešće crnog bora, koji raste u Zapadnoj Srbiji, na obroncima Zlatibora.
-Crni bor ima najviše smole i dobro je njom natopljen. Pošto je drvo takoreći impregnirano smolom, teško se kvasi. Zato je tako suvo i lako zapaljivo. Kako bi crni bor bio lučev, mora biti star najmanje 50 godina, a idealno je od 100 do 300 godina. Ti borovi zovu se i „stolaši“. Na Zlatiboru se susreću mediteranski i alpski vetrovi, a u zemlji ima magnezijuma i krečnjaka, pa zato tu ima dosta lučevog drveta – potanko objašnjava Miodrag Didanović.
Do luča nema puta
On sa te planine donosi panjeve u svoju Jasenicu, a potom snabdeva Šumadiju. Kaže da ih pronalazi na nepristupačnim terenima.
-Do njih se teško dolazi i konjima. Nema šumskog puta koji bi vas doveo do luča. Dug je i mukotrpan put dok sekirom ne počnem da seckam luč. Prodajem ga za 200 dinara po kilogramu ili 50 dinara veza. Mušterije danas uglavnom nalazim na vašarima. Retko ko će naručiti luč. Kupe ga kad me vide kako seckam panjeve – dodaje Didanović.
Luč se uzima najčešće iz panja crnog bora ili donjih delova stabla do jednog metra visine. Za to treba dosta snage. Bilo ga je ranije najviše u vrletima planine Murtenice. Nekadašnje drvoseče, rabadžije i drvodelje kopale su panjeve i žile davno odsečenih crnih borova “stolaša” i smolom natopljene komade iznosili su na pijace.
Početkom i polovinom prošlog veka traganje za žilama i panjevima “stolaša” bilo je isplativije. Luč se koristio za osvetljenje, pre dolaska struje, pa su luč trgovci trampili za pasulj, rakiju, kukuruz, prasad.
Danas je svima jasno da su se kupci proredili. Žene su retke, ali glavne mušterije. Mlađe ga koriste za potpalu. Ako su odrasle na selu, sećaju se i znaju čemu služi ovo drvo. Ostale ga kupuju tek po malo da im zamiriše u šifonjerima i otera moljce. Dok ga domaćice stavljaju u ormare, retko koja od njih zna koliko se teško do njega dolazi. Retki lučari u Srbiji kažu da o toj muci svedoči i izreka- nema luča bez zguča.
-Treba što dublje kopati, namučiti se i podmetnuti grbaču. U potragu za lučom ne ide se bez pomoćnika i oštrog alata, pre svega krampa. Ne ide se ni bez konja i samara – govori Didanović.
Iskusni lučari kažu da je najbolji luč u žilama. Crn je kao goveđa pršuta, a težak kao olovo. Glavna žila može da bude duga i do tri metra, a iz jednog panja može da se izvadi i po 400 kila luča. Nekada se od crnog bora, odnosno luča, na Zlatiboru pravio katran, i to u velikim količinama. Čitave porodice dobro su prihodovale od toga
Njegoševa duhovna luča u čoveku
Luč nije novotarija, a da je tako, govori nam i etimologija. Reč luč istog je korena kao i latinska lux, što znači svetlo. U srpskom jeziku najsrodnija joj je upravo reč luč ili zrak. To je upravo sentenca koju je Njegoš koristio u svojoj „Luči mikrokozmi“, spevanoj 1845. godine. Reč luča, kada je upotrebljena u vezi sa čovekom-mikrokozmom označava duhovni princip u čoveku. Luča, odnosno duhovno, čoveka vodi, uzdiže, osvetljava i budi.
Istoričari navode da je luč u narodu uživao veliko poštovanje, skoro kao i vosak. Veselin Čajkanović u svom „Rečniku srpskih narodnih verovanja o biljkama“ navodi da postoji verovanje da luč odbija zle duhove i veštice, da se ne sme bacati u đubre, ne sme se gaziti i prema njemu se treba odnositi s najvećim poštovanjem.
Melemi od borovog katrana
Miodrag Didanović pravi i meleme od borovog katrana. Tvrdi da pomažu kod kožnih oboljenja i protiv reume, deluju antibakterijski i pomažu kod bronhitisa, kijavice i gljivičnih oboljenja. A luč se može staviti i u rakiju. Kažu, u litar treba staviti jednu cevčicu da odstoji 40 dana. Dobija se lepo i zdravo domaće piće. Malo je poznato da su katran nekada otkupljivale i farmaceutske kompanije.
