Pogrešno je mišljenje da se u decembru zimnica samo jede, a naročito da odlazak u penziju znači sedeti i čekati poštara da donese penzioni ček. Porodica Radić pravi je primer kako se i u trećem dobu može početi dobar i isplativ posao.
Priprema zimnice za prodaju kod bračnog para, Slavice i Tomislava Radića traje do Svetog Nikole. Tada, tek na dva – tri meseca malo utihne smederevac dok ne stigne prvo prolećno voće. Ovim poslom počeli su da bave tek kada su otišli u penziju, i to spletom okolnosti. Slavica je drugarici iz Beograda odnela nekoliko tegli zimnice na poklon, a taj gest deceniju kasnije doveo ih je do desetina hiljada prodatih tegli zimnice.
Posla i za decu i komšije
– Drugarica je imala knjigovodstvenu agenciju i tada sam joj poklonila slatko od kajsija. Nakon toga donela sam u agenciju i dve teglice ajvara. Njeni klijenti u čekaonici počeli su da se raspituju, a onda i da probaju to što sam napravila. Pitali su me da im napravim ponešto od toga. I tako je počelo. Prve godine smo imali 100 naručenih tegli, sledeće dvostruko više. Sada pravimo 6.000 tegli samo ajvara i na hiljade slatka, džemova, sokova – priča Slavica Radić.
Radići kažu da zbog godina ne mogu sve sami. Nekoliko žena iz komšiluka veći deo godine ima obezbeđen posao u njihovoj letnjoj kuhinji. Sin je zadužen za razvoženje tegli u Beograd i druge okolne gradove, a njegova porodica za etikete, pakovanje… Ćerka iz Francuske, inače doktor poljoprivrednih nauka, daje logističku i stručnu podršku. Ali, Slavica i Tomislav su na čelu uigrane ekipe. Tomislav priznaje da je supruga malo veći autoritet u poslu. I zaista, ona vodi evidenciju o svemu, od toga koliko nabaviti sirovina, pa do narudžbina.
Slavica je diplomirani inženjer poljoprivrede i ceo radni vek je provela u struci. Sarađivala je sa skoro svim institutima u bivšoj Jugoslaviji, sa semenskim kućama i dugo godina bila na čelu zemljoradničke zadruge u obližnjem Markovcu. Ta zadruga je svojevremeno bila proglašena za najbolju u zemlji. Stručno znanje joj pomaže i u ovom poslu, iako se čini da se sve svodi na puko mešanje ajvara za šporetom.
Ajvar od “slonovog uva”
Treba znati koju sortu paprike odabrati i kada je ona ubrana. Najbolja je ona s najmanjim procentom vode u trenutku kad je stavljate na plotnu. Sistemi kap po kap komercijalno su unapredili proizvodnju i navodnjavanje je tako danas svakom dostupno u bilo kom trenutku. S druge strane, navešću kroz primer paprike za ajvar, doprineli su lošijem kvalitetu krajnjeg proizvoda. Proizvođači će zbog težine zalivati papriku sve do dana prodaje. Plodovi su tada puni vode i to je uzrok težoj i dužoj preradi – kaže Slavica.
Dodaje da nije svaka paprika pogodna za spremanje ajvara, a da bi neka sorta ili hibrid bili preporučeni, moraju da se ispune određeni uslovi. Paprika treba da ima odgovarajuću debljinu mesa, da ima nizak sadržaj vode u plodovima, zatim tanku opnu ili kožicu oko ploda, koja će lako da se ljušti posle pečenja. Sorte koje se koriste za proizvodnju ajvara naš narod je žargonski nazvao „ajvaruše“, a najpoznatija među njima je svakako „slonovo uvo”. U poslednjih nekoliko godina pojavila se sorta „belo uvo”, koja po lakoći ljuštenja pokožice i ukusu odlično parira prvoj.
Ajvar se kod Radića pravi sve do 19. decembra. Razlog je, kažu, jer paprika u magacinima može da se čuva sve do prvih snegova. Nabavljaju je, inače, iz okoline Trstenika, Varvarina, Paraćina. Tvrde da je najbolja paprika koja se uzgaja u Pomoravlju.
Slavica svoje znanje iz agronomije koristi i kod spremanja ostale zimnice. Zna koje sorte su najbolje za džemove, slatka i sokove. Poznaje u dušu i mlade orahe, te ih nepogrešivo bere u trenutku kad su najbolji za kuvanje slatka. Odlučila je da poštuje koncept Slow food-a, gde je priprema ručna, a sorte odabrane. Reč je o takozvanoj čistoj i poštenoj hrani, uz očuvanje biodiverziteta. No, još uvek je ostalo otvoreno pitanje, zašto su odlučili da odmah nakon odlaska u penziju pokrenu novi posao.
– Naše motive naša duša zna. Bavili smo se pred kraj karijera otkupom stoke. Naišli smo na loše ljude i mnogim seljacima smo ostali dužni novac. Podigli smo suprug i ja kredite da vratimo ljudima pare. Otplaćivali smo ga od penzija. Onda je iskrsnuo ajvar i ostala zimnica. Ljudima se svidelo. Na desetine tegli je otišlo u Čikago, Kazahstan, Kinu, Japan, Zambiju, Ugandu. Naši ljudi iz Nemačke, Francuske i Austrije redovni su nam kupci. Muka nas je naterala da počnemo, a onda da još čvršće zbijemo redove i izborimo se. Ovo nam je pomoglo da shvatimo da smo jedna kvalitetna porodica – ispričala nam je Slavica “tajnu” uspeha vrednih Radića.
Degustacija na besplatnom doručku
Radići nedeljom kupcima koji dođu da pazare zimnicu, nude i besplatan doručak. Na stolu su uvek vruće lepinje, domaća jaja i sir, kao i proizvodi sa polica koje žele da probaju.
Svako može na licu mesta da se uveri u kvalitet i ukus. Doručak je besplatan. Nikog ne uslovljavamo. Ako im se ne dopada, ne moraju ništa da kupe. Mogu i jednu teglu da uzmu, a mogu i deset. Njihova volja – kaže Slavičin suprug Tomislav.
Recepti iz Sikirice
Tomislav nam priča da je njegova majka bila vrsna kuvarica. Tvrdi da se, dok je on odrastao, uvek kvalitetno jelo. Pojedine recepte, pa i onaj za ajvar, doneo je iz svog sela Sikirica kod Paraćina.
Bilo je to vreme kada je proizvodnja, da tako kažem, bila kako treba. Svi koji danas tragaju za ukusima i mirisima iz detinjstva, gube vreme. Jer, onda nije bilo toliko ni hemijskih sredstava, ni veštačkog đubriva. Zalivalo je kad je baš moralo ili se čekala kiša. Sunce je pržilo voće i povrće, pa šta ostane. Danas imate metode zasene. Sirovina se ne pravi na isti način, pa tako nećete imati proizvod koji liči na onaj bakin ili majčin iz detinjstva. Trudimo se da nabavljamo sirovine kod proverenih proizvođača. Sledeće godine planiramo da papriku platimo i više nego što treba, da bi je proizvođač gajio po našim uputstvima. Probamo Slavica i ja sve od zimnice, pa kad nije dobra, znamo da moramo da popravimo. Zajedno rastemo s ovim teglama: iako neki smatraju da penzioneri treba da čitaju novine i gledaju televizor, mi nismo od takvih – kaže Tomislav Radić.
