DA LI SMO SLAVILI SVETOG JOVANA ILI SMO IŠLI U SVADBU
Mi smo uvek bili od onih porodica koje prvo razreše „nesuglasice“ pa onda slave slavu. Narodski rečeno, prvo se dobro isvađamo, dignemo starijima pritisak, a mlađe stavimo u ćošak da ćute dok nas ne prođe, pa onda postavljamo stolove i čekamo goste udiđeni kao seoske mlade. Za tog Svetog Jovana dve hiljade i neke ispoštovali smo kućne običaje maksimalno. Majka i snaha jurile su celo jutro unuke, tj. sinove, da ustanu, da donesu klupe, da spreme piće, urade te muške poslove, dok su one ređale tanjire sa mesom, pitama, kolačima, predjelom. Njihovo „Zdravkooo, Markooo, ajde donesite, pa nemojte da vas molimo!“ završavano je sa „Ustajte, bre, da ne radi kaiš!“, gunđanjem pomenutih momčića i nervozom brata koji je sekao mlado, slatko, ispečeno prase i bogoradao jer ga je galama dekoncentrisala. Naše je bilo da postavimo stolove, budemo lepe i nasmejane, što je bilo najteže u takvim situacijama. Od svega, tad smo bile samo lepe, trebalo je dočekati stotinak gostiju, postaviti, raskloniti i svakom biti „na usluzi“. Jer, kod nas se gosti „dvore“, domaćini ne sedaju za sto dok poslednji ne ode. I taj praznik prošao je onako kako dolikuje, gosti su bili zadovoljni, domaćini spali s nogu, a mlade domaćice dočekale ono što nisu ni sanjale. Pred kraj prvog dana slave zvonio je telefon dugo, niko da se javi, majka dok ga je pronašla sva zadihana se pojavila na vratima „Zove vas drugarica, čuje se neka muzika, vriska, ne znam šta se dešava!“
Svadba u sred svetkovanja
Znajući da je naša školska otišla na krsnu slavu kod svog dečka, mislile smo da nas zove da im se pridružimo. Javljam se premorena dok mi graške znoja cure niz leđa, jedva progovaram „Halo blesačo, šta se dešava?“ i sa druge strane čujem „Ja sam se udala, kući se ne vraćam, dođite na slavlje! Al dođite pre nego što stignu moji“. Kuku, šta ovo bi? Nestade umor u trenu, šok na licu, moji ispituju šta, kako, gde, srećom već su upoznali mladoženju pa „halale“. Znali smo da planiraju da se uzmu, ali ovo nismo ni sanjale. Na brzu brzinu spremismo se za slava-svadbu. Izabrasmo najbolje vino, neke poklone, bombonjere, za svakoga ponešto ali zaboravismo da nemamo kola. Tu uskače naš dobri brat, pozajmljuje nam svoju korsu limuzinu da idemo kako treba. Sestra, drugarica Bilja, ona koja uvek sa nama doživi neku ludost i ja. Našminkale, sve puca na nama, kao da se mi udajemo. Ponesosmo i neke petarde, ostanule još klincima od Nove godine, bogami i poneki udar, pa u kola i na put. Nije daleko do mladoženje, ali nama kao da je na kraj sveta. U kolima smeh, muzika i podvriskivanje. Bilja i ja već nazdravile par puta, da ne idemo u svatove „namunjene“ što bi rekao moj brat. Ispred kuće Zorica nagarila sirenu, sve pršti. Zet izlazi sa puškom u rukama, lovac, puca u vis, dok majka i sestra poskakuju. Mi se zdravimo sa zetom, prvo ga malo kao grdimo, što nam je tako uzeo drugaricu, kakav je to način, a on se pravda rečima da smo mi prve saznale i pozvane. E to je malo ublažilo našu ljutnju, uđosmo u kuću. Dočekuje nas sva crvena u licu, suze koje pokušava da zadrži izleću joj iz očiju, grlimo se i jecamo od sreće, radosti i žala. Znate već kako je kad jedna po jedna drugarica osniva porodicu, taj žal što više nismo devojke, što će biti vođeni neki drugi životi, to nije tuga, to je ona „žal za mlados“. I ne znamo šta prvo da čestitamo, slavu ili svadbu, zbunjene i uplakane. „Hajde bre, udala se to je normalno, šta plačete, pomisliću da me ne volite kao što ste pričale“, tobože se žali naš zet, a vamo naliva crno vino da nazdravimo. Ajd, ko velimo, da malo popijemo da se otkravimo. Sedosmo za slavsko-svadbarsku trpezu, pojedosmo dobro i popismo, smejasmo se, igrasmo dok ne stiže glas da dolaze mladini roditelji, brat sa porodicom, tetka, teča i sestra. Auuu, nastade frka. Zet pocrveneo ko pred infarkt, poče da muca, nije mu svejedno što im je „ukrao“ ćerku, al teši se time da su oni svakako trebali da dođu na slavu, pa eto isto je to. „Kako crno isto, ukrao si im ćerku na veliki praznik, a krasti je jedan od najvećih grehova“ zezamo ga dok on kroz zube cedi „pa nisam je ukrao, nisam poželeo tuđe, ja sam svoju devojku oženio“. I tako dok se mi „prepucavamo“ ispred kuće se parkiraše dva vozila i iz njih izađoše „ljuti“ mladini roditelji i porodica. Svi izletesmo napolje, ja da slikam za uspomenu jer se niko u tom momentu nije setio tako nečega, a ove moje dve da budu podrška. Ju, kad izvadi teča pištolj (legalan) i krenu ka nama. Reko, gotovo, pašće krv. A svima face ozbiljne i oči pune suza. Opali u vazduh, opali i zet iz puške još jednom, da se zna da je mlada sad zaista njegova. Pade mladi kamen sa srca, ali još do današnjih dana nismo dokučili šta su joj majka i otac došapnuli onog momenta kad su joj „čestitali“. Samo videsmo izraz olakšanja na licu i suze koje je pokušala da sakrije „u džep“. Tako smo govorile za one progutane suze, neisplakane. Uđosmo u kuću i nastade opšte ludilo! Nije se znalo ko je kec ko kolovođa, igralo se kroz celu kuću, ispred kuće da vide i komšije i celo naselje. To su trubila kola koja prođu, to se svraćalo sa ulice u avliju, to je jeo i pio i zvan i nezvan.
Danu nikad kraja
Negde oko ponoći odlučismo da je dosta, Bilja i ja već vesele, a Zorica nervozna jer ona o svemu vodi računa. Kao i uvek u takvim situacijama – ona vozi. I gunđa. Jer, samo ona ne sme da nazdravi, samo ona mora da vodi računa, samo ona vozi, samo ona… Ona gunđa, a mi se smejemo i podgrevamo. Ih, da se može rečima opisati to sevanje njenih očiju, taj bes koji sakriva osmeh na njenom licu. A nama lepo, ja sela na suvozačevo mesto, Bilja iza mene i pevamo. Nama je još i slava i svadba iako smo u kolima. U tom svom ludilu zaboravismo da uzmemo karticu na naplatnoj rampi, koja je do duše bila otvorena, u mraku i nikoga u njoj nije bilo. Dođosmo do Bubanj potoka i kad je trebalo platiti putarinu nasta muk.
Nemamo karticu!
Kako nemate, morate da platite kaznu!
Nećemo da platimo kaznu, nikog nije bilo na naplatnoj rampi, bila je otvorena! – vičem bacajući se preko Zorice, preko volana, kroz prozor. Čovek me gleda u čudu, Zorica gura rukom da se sklonim da ne napravimo još veću glupost. Taman se ja sklonim, sa zadnjeg sedišta uskače Bilja, još grđe.
Šta ti hoćeš, ko si ti, ajde beži tamo, pusti nas da prođemo. Što nije bilo nikog, šta nas briga, diži tu rampu – viče koliko god može u isto vreme smejući se.
Iz kabine se do prozora izvlači čovek, naginje i šapuće:
Ajde pustiću vas da se vratite, tamo prođite okolo rampe, pa ponovo prođite kroz rampu i uzmite karticu, al nikome ni reči – mi ne slušamo, svađamo se za sebe, Zorica zatvara prozor, okreće se prema nama, ledenim pogledom i još ledenijim glasom govori da ućutimo. Ostatka se i ne sećam, znam da sam ujutro ustala s bolom u glavi, a možda i nije bilo jutro.
