Насловна ТЕМЕ ПОВРЋЕ КАКО УДОВОЉИТИ ЋУДИМА ПАПРИКЕ: Посебан “јеловник” за сваку фазу

КАКО УДОВОЉИТИ ЋУДИМА ПАПРИКЕ: Посебан “јеловник” за сваку фазу

563

Код нас су ретке баште у којима се не гаји по неки струк паприке. У оним већим леје су и шире и дуже, а међу баштованима се често чује да им паприка не иде баш од руке. И заливају је, и ђубре, а паприка им ситнија и кржљавија од оне на пијаци. Неки чак и одустану од сетве и расађивања и, да се не би „бадава једили“, оду на пијацу.

Ми вам саветујемо да не одустанете, већ да „проучите“ захтеве овог поврћа. Наиме, паприка, као ретко које поврће у различитим фенолошким фазама развоја тражи друге хранљиве елементе за раст, плодоношење и сазревање. Зато, кренимо из почетка, од расађивања.

Време расађивања зависи од сорте

На отвореном пољу паприка се расађује када прође опасност од касних пролећних мразева, односно када се температура ваздуха устали на 15 степени и крене да расте.

Паприка, пресађена по хладном времену и у хладно и влажно земљиште, спорије се укорењује, почиње да жути, дуго не формира листове и касније почиње да цвета. Не одговара јој ни касно расађивање, јер тада се скраћује период вегетације, што може имати за последицу слабије сазревање плодова оних сорти које се беру у физиолошкој зрелости, односно када поцрвене. Младе биљке се теже укорењују и када су високе температуре ваздуха, и када нема падавина ни услова за наводњавање. Уколико су повољни временски и земљишни услови, расађивање за рану производњу почиње последњих дана априла и почетком маја, за средње рану од 10. до 25. маја, а за касну производњу од 25. маја до 10. јуна.

Паприци одговарају плодна, структурна земљишта, доброг водно-ваздушног режима и повољних физичко-хемијских особина. Добри предусеви су јој једногодишње легуминозе, стрнине и траве, а лоши биљке из фамилије Cucurbitaceae (краставац, тиквице), као и из фамилије Solanaceae (паприка, парадајз, кромпир, патлиџан). Препорука је да се паприка не гаји у монокултури, већ да се на истој парцели сади после четири до пет година.

С обзиром на то да се расад за рану и средњерану производњу гаји у заштићеном простору, потребно је да се пре пресађивања на отворено поље добро окали. Каљење младих биљака почиње недељу дана пре планиране садње на отвореном, честим и све дужим проветравањима, као и смањењем броја заливања, али с повећањем заливне норме, да би се биљке подстакле да формирају јачи корен. Квалитетан расад паприке треба да има шест до осам лепо развијених листова, да је стабло високо до 25 цм и да има добро развијен корен. Ово поврће се најчешће сади на растојању 50 – 60 x 20 цм, 40×30 цм или 30×30 цм, машински или ручно на дубину од пет-шест цм, не дубље. Приликом расађивања, важно је постићи што равномернији распоред биљака унутар реда.

Вода увек „на дохват корена“

Сваку фенолошку фазу паприке прати својеврстан захтев за одговарајућим хранивима, па добар избор врсте и количине ђубрива може бити пресудан за правилан раст и принос. Ово поврће има слабо развијен корен и слабо и споро усваја воду, али има развијену лисну масу, због које је потребно да јој вода буде увек „на дохват корена“. Најбоље је када постоји могућност да се залива системом кап по кап, јер се тако хранива не спирају, већ остају доступна биљкама.

С прихраном паприке треба почети после расађивања, а ради бољег укорењавања, предност имају водотопива НПК ђубрива у којима је однос хранива 10:40:10. За сваку биљку се планира један грам. Хранива се убацују у систем за наводњавање.

У фази вегетативног пораста, у систем за наводњавање се додају водотопива Н:П:К ђубрива формулације  20:20:20+МЕ (микроелементи), у количини један до један и по грам по биљци. На почетку цветања водотопивим Н:П:К ђубривом формулације 10:40:10 + МЕ у количини од један и по до два грама по биљци, уз додатак један и по грам по биљци калцијум-нитрата ово поврће се прихрањује једном недељно. Када паприка почне интензивно да расте, препоручују се водотопива Н:П:К ђубрива с већим садржајем калијума, обично су то формулације 20:10:40+МЕ, а у количини од два до два и по грама по биљци, уз додатак калцијум-нитрата. За сваку паприку се обезбеди по један и по грам, а додају се такође једном недељно, али одвојено. Калцијум не треба мешати у истом танку са Н:П:К ђубривом, не зато што ће штетити биљкама, већ зато што може зачепити дизне.

Када плодови почну да добијају боју, поново се „штимају“ хранива. То је период када се и даље користе водотопива Н:П:К ђубрива с већим садржајем калијума, најчешће формулације 20:10:40+МЕ, а за сваку паприку се и даље планирају два до два и по грама, уз додатак микроелемената и калцијум-нитрата – два грама по биљци. Дакле, повећава се количина калцијум-нитрата. Залива се једном недељно.

Пеге на листовима и плодовима знак за узбуну

Прихраном се не завршавају све обавезе према паприци. Овом поврћу прете и многе штеточине и паразити, проузроковачи болести, те производња не може бити успешна без заштите.

Тако се на плодовима у свим фазама зрења могу уочити симптоми антракнозе (Colletotrichum capsici) и бактериозне пегавости (Xanthomonas campestris pv.vesicatoria). Антракноза се открива најчешће на зрелим, ређе на зеленим плодовима. Виде се удубљене пеге на којима се, у условима повећане влажности, појављују споре паразита, пеге се шире, спајају, плодови труну. Старењем оне постају црне. Осим на плодовима, симптоми се могу јавити и на стаблу, листовима и корену биљака. Болест се преноси зараженим семеном, оболелим остацима биљака у пољу, некад и преко земљишта. У вегетацији споре путују с капима воде, преко алата, руку берача…

Да би се спречила зараза паприке антракнозом, потребно је спровести превентивне мере. У вегетацији то значи увек чист алат, чупање и избацивање болесних биљака, уклањање корова, редовно прање руку током бербе и заштита фунгицидима. У првом делу вегетације све до цветања, могу се користити фунгициди на бази бакра, после цветања у фази заметања плодова замењују их они на бази манкозеба у концентрацији од 0,2 до 0,25%. Касније се предност даје препаратима на бази каптана, стробилурина, азоксистробина и друго. Код хемијске заштите важно је поштовати препоруке произвођача о концентрацији и каренци.

Болест позната као бактериозна пегавост паприке, најраспрострањенија је и економски најзначајнија бактериоза паприка у нашим производним условима. На листовима болесних паприка прво се виде влажне уљасте пеге неправилног облика које су прво ситне, а како зараза одмиче тако се повећавају, спајају и некротирају већи део лиске. Бактерија заражава и плод на којем се стварају пеге, које временом прелазе у красте. У почетку пеге су ситне и зеленкастомрке, а касније се повећавају и шире, оболело ткиво унутар њих пуца и образују се красте различитог облика и величине. Такви плодови се деформишу и губе тржишну вредност. Влажно и топло време погодује развоју ове болести. Кишне капи, ветар, а нарочито вода приликом заливања, шире бактерију. Она презимљава на биљним остацима, тако да паприку на истој парцели не треба гајити две-три године.

Суви врхови нису болест плодова

Хемијске мере заштите у току вегетације ослањају се на бакарне фунгициде. Препорука је да се користе увек пре најављених падавина, односно, наводњавања којим се влаже листови. Као бактерициди, у усевима паприке регистровани су Фунгохем СЦ (0,4-0,6%, каренца 14 дана), Чамп ДП (2 кг/ха, каренца 7 дана), Еверест (0,4-0,6%, каренца 14 дана).

Када се детаљније прегледају жбунићи паприке, могу се запазити плодови са сувим врховима. Ово нису знаци класичне болести, такви плодови указују да биљкама недостаје калцијум. То не значи увек да су анализе показале неку погрешну вредност, можда је употребљено неадекватно ђубриво. Вршна трулеж плодова најчешће је последица физиолошких поремећаја у усвајању овог елемента. Готово је редовна појава на киселим земљиштима која имају мањак калцијума, или је његово усвајање из земље отежано. Такви услови обично настају када је земља сува, или када после дуже суше падне обилнија киша или када усев почне прекасно да се наводњава. Да подсетимо, корен усваја калцијум у облику водене течности и транспортује га у остале делове биљке, у којима је овај елеменат готово непокретан и не може да се премешта из једног дела у други. Због тога се симптоми његовог недостатка појављују на најмлађим деловима, а то су плодови у развоју. До вршне трулежи може доћи и због оштећеног корена који није у могућности да биљку снабде калцијумом, а то се често догађа када се озледи међуредном култивацијом или га нападну разне штеточине, као и болести.

Заштита је превентивна. Ваља, што је могуће више, избегавати повреде корена, где год је могуће поставити систем за наводњавање, корен штитити од земљишних штеточина…

Берба не прекида прихрану

Почетак бербе не значи прекид прихране. Хранива се и даље користе, јер ваља помоћи свим заметнутим, и оним будућим плодовима, да достигну оптималну величину и квалитет. У овом периоду се користе водотопива Н:П:К ђубрива формулације 40:10:40 +МЕ уз додатак калцијум-нитрата у количини од два до два и по грама по биљци. Уколико се деси да паприка уђе у неки стресан период, као што је суша, невреме с ветром… препоручује се и употреба аминокиселина, а за један хектар усева потребно је 20 литара. Убацују се такође у систем за наводњавање, и то једном недељно.

Калцијум само превентивно

Паприци прија редовно и правовремено заливање не само због квалитета и висине рода, већ и због избегавања појаве вршне трулежи. Повртари у производњи овог поврћа често праве грешку. Тек када примете прве плодове са сувим врховима, почну да земљиште обогаћују калцијумом, без обзира на то да ли га има или не. Тиме беспотребно троше новац, а земља постаје презасићена овим елементом. Такође, примена фолијарних ђубрива која садрже калцијум, када се уоче симптоми вршне трулежи, слабо је ефикасна. Важна је њихова превентивна примена, а то се обично ради када плодови прве етаже почну да се развијају. Трулеж се може развити и због стреса, ниске пХ вредности, неадекватног ђубрења… Хемијски третмани немају никакав ефекат у сузбијању овог типа трулежи.

Пише:

Светлана Мујановић