Насловна АРХИВА ЛЕКОВИТО И ЗАЧИНСКО БИЉЕ: Време сетве и садње

ЛЕКОВИТО И ЗАЧИНСКО БИЉЕ: Време сетве и садње

984
Камилица/Фото: Pixabay

Улога зачинског и лековитог биља у баштама је вишеструка. Мирисима, надземним и коренским лучењима одређених материја, оно привлачи корисне инсекте који поспешују оплодњу повртарских усева, стимулишу раст и развиће поврћа, побољшавају укус и мирис плодова и штите поврће од разних болести и штеточина.

Камилица (Matricaria chamomilla)

Сеје се у јесен и пролеће. За наше прилике јесења сетва (почетак или средина септембра) боља је и сигурнија од пролећне. Ипак, септембар је код нас углавном месец без обилнијих падавина, те се дешава да посејано семе не никне због недостатка влаге. Уколико је добије довољно, за десетак дана почиње да клија. Ако јесен није сасвим сува, младе биљке до зиме ојачају и такве презиме. Рано с пролећа, чим се снег отопи, и камилица почиње интензивно да се развија. Ако није посејана у јесен, онда се сетва обавља у рано пролеће, тј. чим може да се уђе у њиву. Сеје се углавном омашке и у редове. Било да је у питању један или други начин сетве, правило је да семе мора да се налази на површини земљишта, јер је ситно и клија искључиво на светлу.
У редове се сеје сејалицом за пшеницу. Растојање између редова треба да је 30 до 35 центиметара. Избегава се употреба чистог семена, већ се претходно помеша са ситним песком, кукурузном прекрупом или минералним ђубривом. Однос камилице према материјалу с којим се меша треба да буде 1:3. После сетве, површина се ваља лаким глатким ваљком, да би се семе приљубило уз земљу, те дошло у додир са земљишном влагом и осигурало да га ветар не однесе. Ваљањем се ствара покорица која лоше утиче на посејан усев и чим се појаве младе биљке неопходно је да се она разбије прашењем или окопавањем. За одржавање парцеле у чистом стању потребан је већи број радника, јер површина може само да се плеви.
Количина потребна за сетву једног хектара зависи од употребне вредности семена. При чистоћи од 90 и клијавости од 80 одсто довољно је око 5 килограма семенки. Како се оваква чистоћа ретко постиже, за сетву на једном хектару потребно је 10 до 12кг семена камилице, под условом да је клијавост око 80 одсто.

Рицинус (Ricinus communis)

Ова вишегодишња биљка, пореклом из Африке, може да нарасте више од 10 метара. У нашим условима, узгаја се као једногодишња и декоративна биљка, а висина коју може да достигне за једну сезону је чак 2,5м. Велики листови с јесени поцрвене, а и плодови, који највише подсећају на плод кестена, чине је правим украсом врта. Има ситне, беле цветове, груписане у цвасти. У плоду се налази неколико семенки које личе на ситан пасуљ.
Није захтеван за узгајање. Одговарају му сунчане позиције. Да би што више нарастао током године, треба му обезбедити много влаге, а исто тако и хранљиво земљиште. Може да се узгаја и у саксији. Размножава се семеном.
Семенке је неопходно посејати у марту, а пре сетве потапају се у млаку воду на 24 сата. Клијају током недељу дана, до једног месеца. У мају, када је биљка израсла до 15цм, пресађује се у врт, и ту остаје до зиме. Испуштањем мириса из корена растерује волухарице, пољске мишеве и кртице.
Изузетно су отровни сви делови биљке, а нарочито семенке. Неколико семенки довољно је да усмрти човека и зато је веома важно бити опрезан са местом садње. С друге стране, ова биљка је и лековита. Уље које се цеди искључиво из плодова користи се у медицини.

Рицинус/Фото: Pixabay

Рен (Armoracia rusticana)

Ова вишегодишња биљка гаји се због задебљалог ризома, а једногодишњи изданци се користе за размножавање. Из ризома се развијају адвентивни коренови, који могу да достигну дубину од једног метра, али њихова главнина је у горњих 30цм земљишта. Розета листова развија се из вршних пупољака ризома. На цветној дршци налазе се мали, перасти листови, кратких петељки. Цветови су беле боје и скупљени су у гроздасте цвасти. Плод је ситна махуна, а ако се семе развије, углавном је стерилно.
Резан или рибан, рен има љут мирис и укус. Богат је витамином Ц у свежем корену има више од 100, а у младим листовима чак до 400 милиграма. Сади се у јесен или пролеће (крајем марта до средине априла) – изданцима дужине око 20цм. Овакав начин садње назива се вегетативно размножавање не дозвољава се стварање бочних коренова.

Постоје три начина садње:
у јарке – у размацима од 50цм, где се резнице полажу укосо на 30цм размака једна од друге и прекривају земљом;
водоравни положај резница, уз савијен горњи крај. Дубина јарка је око 15цм;
на банкове, размака од 50 до 80цм, прављењем косих рупа у које се стављају резнице, тако да доњи крајеви буду испод и између два банка, а горњи крај испод врха банка. Плитком међуредном обрадом одржава се водно-ваздушни режим и уништава коров све док розете листова не затворе редове. Уз овакву обраду, према потреби прихрањује се азотним ђубривом. Ако у летњем периоду наступе дуже суше, корисна су два-три наводњавања (по пола сата).

Рен/Фото: Pixabay

Лук влашац (Allium schoenoprasum L.)

Има цевасте, шупље листове, дужине до 25цм, који образују више или мање густ бусен на заједничком ризому, који може имати до 80 изданака. У првој години таква биљка не цвета, а у другој, после мировања и јаровизације (подстицајно деловање хладноће на стварање цветова), из свих старијих изданака избије цветна биљка висине око 30цм, која на врху носи цвет (с ружичастим или љубичастим цветовима). Семе брзо губи клијавост, те се користи само оно једногодишње.
Отпоран је на ниске температуре и може да поднесе и оштре континенталне зиме. Када је дужина дана мања од 14 сати, а температура нижа од 16 Целзијусових степени, асимилати из листова премештају се у луковице, а листови жуте и одумиру, што је знак преласка у фазу мировања.
С обзиром на то да се код влашца конзумирају листови, препоручује се 180 до 200 килограма азота по хектару (у три-четири прихране), 55кг фосфора, 200 до 220кг калијума, 70кг калцијум-оксида, као и 24кг магнезијум-оксида.
Влашац за тржиште може да се узгаја:
за употребу свежих листова – директна сетва на отвореном у пролеће крајем марта или почетком априла, или средином септембра. Прикладнији је за гајење из расада произведеног у контејнерима. За јесењу садњу средином октобра користи се око 60 дана стар расад, произведен на отвореном, на исти начин. Када листови нарасту до 20цм, режу се мало изнад нивоа земљишта и слажу у везице од 20 грама. У првој години бере се два-три пута, у зависности од времена сетве или садње. У другој и трећој бере се три-четири пута, а може да се постигне принос и до 30 тона по хектару. После сваке бербе прихрањује се азотом, уз наводњавање и међуредну обраду;
за прераду – углавном се бере комбајном за спанаћ. Предност имају култивари бујнијих и већих листова.
Припрема влашца за пресађивање почиње директном сетвом на отвореном у пролеће или крајем лета, или производњом расада. Не бере се током лета и јесени. У јесен листови пожуте и одумиру, а бусени се по сувом времену изваде, очисте од сувих листова и ускладиште у подруму. Пре пресађивања неопходно им је прекинути мировање, урањањем у воду температуре око 40 степени, уз постепено хлађење од 12 до 16 сати. За касније пресађивање, урањају се у воду од 18 степени на најмање 16 сати, а могу се и излагати ваздуху од 30 степени, два до пет дана.

Лук Влашац/Фото: Pixabay

Невен (Calendula officinalis L.)

Његову сетву треба обавити што раније у марту, када је средња дневна температура између 13 и 16 степени, да би што пре могла да почне берба цвета, јер младе биљке нису осетљиве на пролећне мразеве. Тако се добија већи принос по јединици површине. Сеје се директно машинама за сетву пшенице, са непрекидним међуредним размаком од 50цм, на дубину до 4цм. За један хектар довољно је око 6кг семенки. Могуће је и гајење невена из расада, али је оправдано само ако се гаји као украсна биљка. Сетва се обавља у топле леје средином фебруара и расад се негује до краја маја, када се расађује на стално место, на исти размак као и код директне сетве. Заједно са сетвом, обавља се и заштита од корова. Када се појави три до пет правих листова, густ усев проређује се на размак од 4 до 6цм. Зависно од карактеристика земљишта и закоровљености широколисним коровима, неопходне су две до три култивације. Важно је да усев стално буде слободан од корова, уз добро стање биљака. Од хербицида се користе Металхлор и Прометрин у количини 3 + 1,5 литара по хектару, истовремено са сетвом.

Невен/Фото: Pixabay

Лаванда (Lavandula angustifolia)

Може да се производи директном сетвом семена, зеленим и зрелим резницама, а у неким земљама размножава се искључиво расадом, добијеним сетвом семена на отвореном пољу. Хибридна лаванда може да се размножава само вегетативним путем – резницама или положеницама.
Неопходно је да земљиште буде заштићено од ветра и мраза и да може да се залива. Важно је да не буде закоровљено. Сеје се у јесен или у рано пролеће. У случају пролећне сетве, семе мора да се изложи ниским температурама (јаровизација). Јесења сетва је сигурнија и јефтинија. Семе лаванде ниче споро, те се препоручује сејање с неком биљком која ће обележити редове (салата, бела слачица). На већим површинама сеје се на размаку од 35 до 40цм између редова, а на мањим на размаку од 15 до 20. Опитмална дубина сетве је 0,5 до 1цм у јесен и 1 до 1,5цм у пролеће. Затим, препоручљиво је сабијање ваљком. Почиње да ниче почетком априла, све до почетка маја. Нега расада састоји се у редовном чишћењу од корова (окопавање). Ако су изникле биљке сувише густе, треба их проредити када су у фази четири до пет листова, а извађене биљчице засадити на другу парцелу, на размаку 35×5цм. Расад се залива дватри пута, нарочито после ницања и кошења. Биљке се косе на 8 до 10цм изнад површине земљишта, када су високе 18 до 20цм, да би се бокориле. Потребна количина семена за сетву је 79кг/ха, од чега се добија 600.000-800.000 садница. Плантажа лаванде експлоатише се 15 до 20 година. Хибриди се добро размножавају младим резницама. Ради очувања добрих сортних особина и за добијање хомогених усева, данас се у више земаља (Бугарска, Француска) примењује искључиво овај начин размножавања. У априлу или августу једногодишње резнице ожиљавају се испод фолије или у топлим лејама покривеним стаклом. За скидање резница најпогодније су четворогодишње или петогодишње биљке. На уобичајен начин припремљене резнице забадају се у песак на растојању од 6 до 10цм између редова, а биљке 2 до 3цм, на 4 до 5цм дубине. После заливања, резнице се засењују. Оне које су размножаване у августу, преко зиме је неопходно покрити. Ожиљене резнице се у мају саде у „школу“. Добро ожиљен расад добијен пролећним размножавањем сади се још у току јесени исте године, а размножен у мају, у августу или у јесен сади се идуће године на стално место. На једном квадратном метру добија се 600-800 ожиљених резница. Последњих година хибридна лаванда размножава се резницама ожиљеним на слободном простору. За овај начин размножавања погодна су дубока, плодна, средње везана земљишта, с добрим водним капацитетом, која се по потреби могу заливати. Резнице дужине 12 до 20цм скидају се са старијих жбунова од средине октобра до краја марта. У браздице дубине 18 до 20цм, које су на 35 до 40цм једна од друге, стављају се резнице у размаку од 3 до 5цм, тако да им врх вири 5 до 7цм изнад површине земље. Редови се добро заливају, да би се земља прилепила уз резнице. Празан простор око резнице треба да се попуни песком или тресетом, али тако да остане браздица за сакупљање воде. Површина се одржава без корова и по могућности залива три до пет пута. Чим нови изданци достигну дужину 15 до 20цм, косе се на 8 до 10цм изнад земље, да би се подстакао интензивнији развој бочних изданака. Резнице ће до јесени развити коренов систем и већ у првој години ће расадни материјал имати изванредан квалитет. На 1 ха може да се смести 700.000-900.000 резница, а стручном негом ће се 70 до 80 одсто њих ожилити.
Ожиљене резнице ваде се непосредно пре садње или истовремено с њом. На мањим површинама ваде се ашовом, а на већим одређеним плуговима (у облику слова В). Извађен материјал се до употребе или продаје мора сачувати од исушивања. Расадни материјал се одмах залива, а ако то није могуће, треба га прекрити земљом.

Лаванда/Фото: Pixabay

Першун (Petroselinum sativum Hoff.)

Першун коренаш сеје се углавном у пролеће, али може и крајем лета или у јесен. Летња и јесења сетва примењују се у условима наводњавања и на парцелама које су очишћена од корова. Сеје се врстачним сејалицама на растојању од 30 до 40цм, ред од реда. Семе клија на светлу и није потребно да се покрије слојем земље. У зависности од сорте и међуредног размака, потребно је 4 до 6кг семена по хектару. После сетве, засејана површина се ваља. Семе ниче за три недеље. Мере неге обухватају:
– окопавање, плевљење, наводњавање, прихрањивање, заштиту од болести и штеточина, проређивање. Прихрањује се више пута током вегетације. Укупно се уноси 80 до 120кг азота по хектару, што зависи од плодности земљишта. Први пут прихрањује се са око 50кг/ха, када се образују редови, тј. пред прво окопавање. Друго прихрањивање је после прве бербе листова, а треће после друге бербе.
Усев коренаша проређује се да би се обезбедио оптималан вегетациони простор. Тако се омогућава неометан и бујан развој корена. Усев се проређује када биљке развију 2 до 3 стална листа, на растојању од 10 до 15цм. Истовремено се попуњавају празна места. Ова мера неге примењује се само на култури која је намењена за производњу етарског уља. Першун лишћар према хемијском саставу земљишта нема посебних захтева. За разлику од коренаша, добро успева на свим типовима земљишта. Обично се гаји као главни усев због дугог периода вегетације. Ако се сеје у пролеће, сетву треба почети чим може да се уђе у њиву. Пошто је семе веома ситно, после сетве препоручује се сабијање ваљањем. И на лакшим и на тежим типовима земљишта дубина сетве је 2 до 3цм. Размак између редова је 20 до 30цм. За разлику од коренаша, није му потребно проређивање после ницања.
Најважније мере неге су плевљење и окопавање. После ницања га не треба заливати, али веома добро реагује на влагу обезбеђену у фази ницања.

Першун/Фото: Pixabay

Питома нана (Mentha piperita)

Вишегодишња је биљка, којој је стабљика разграната и нараста 80 до 100цм. Цвета у току јула, када се и бере. Размножава се искључиво столонима (жилама). Права питома нана не размножава се семеном, јер је то хибрид настао вишеструким укрштањем других врста нане. У нашој земљи гаји се од једне до три године на истој парцели, а после је треба преселити. Предсетвена припрема земљишта обавља се у току јесени, а површински слој се поравна и затим се отварају бразде дубине око 10цм. Растојање између њих је 70цм. После њиховог отварања, на површини земљишта растура се комбиновано минерално (НПК) ђубриво у количини од 200 до 400кг/ха, тј. 2 до 4кг по ару. Столони за размножавање узимају се од једногодишњег усева. Саднице (столони) се припремају непосредно пред садњу. Извађени столони се чисте од земље и остатака надземних делова. За садњу једног хектара треба обезбедити око 1.500кг столона, тј. 15кг по ару. Уколико услови рада не дозвољавају добру припрему столона, количина се сразмерно повећа с количином примеса.
Нана се сади у току јесени, после првих јесењих киша, и то када је земљиште довољно влажно. Уколико се сади с пролећа, неопходно је то обавити што је могуће раније.

Матичњак/Фото: Pixabay

Матичњак (Melissa officinalis)

Може директно да се сеје, или се праве саднице. Директна сетва може да буде у рано пролеће, тј. у марту, уколико временски услови то допуштају (у претходно направљене редове), а може трајати све до јуна. Размак између редова је 60 до 70цм, док је размак између јамица у које се сеје 15 до 20цм. После сетве, земљиште је потребно покрити танким слојем растресите земље и редовно га заливати. Семе ниче у наредних 15 до 20 дана. Ако се сетва обави почетком пролећа, усев се лети покоси, да би развио што већи број изданака. Биљке посејане у рано пролеће после 70 до 90 дана нарасту до 12цм и требало би да имају два до четири секундарна изданка са четири до шест пари листова.
Саднице се пресађују у јесен или у рано пролеће. Садња може да се обавља у редове, у размаку од 60 до 70цм, као и код директне сетве, а размак између биљака у реду је 25 до 30цм.
После сетве или садње, брига о усеву обухвата међуредно култивирање, прихрањивање, окопавање и наводњавање, уколико је потребно. Прво окопавање ваља обавити чим се појави први коров или покорица, а друго 15 до 20 дана после првог. Сва даља окопавања обављају се по потреби, а последње пред саму бербу.
Матичњак се коси најмање два пута годишње, и то пре цветања. Кошење се обавља по сувом времену, на висини од 5 до 10цм изнад земље. Тиме се подстиче развој изданака.

М.В.

Добро јутро број 539 – Март 2017.