Насловна АРХИВА LINCURA IZ RASADA

LINCURA IZ RASADA

839

Ova višegodišnja zeljasta biljka (Gentiana lutea) jedna je od više zakonom zaštićenih vrsta iz ovog roda. Rod je svoje latinsko ime dobio po ilirskom vladaru Genciju, koji je za lečenje kuge preporučivao žutu lincuru, dok je vrsta dobila naziv prema žutoj boji cvetova (luteus – žut). Koristi se već više od 2.000 godina kao izuzetno lekovita biljka, ali i kao dodatak koji se često upotrebljava za aromatizaciju alkoholnih pića – npr., neizbežan je sastojak u kampariju (liker), ali je čuvena i naša domaća rakija lincura.

Prvi pisani tragovi o njenoj upotrebi kao lekovite biljke mogu da se pročitaju u delima Plinija i Dioskorida – oni opisuju lekovito dejstvo melema od lincure na rane nastale od ujeda zmija i besnih životinja. Detaljnijim istraživanjima hemijskog sastava i aktivnih materija pristupilo se tek u 20. veku. Njena popularnost dovela je do nekontrolisanog branja, te je dobila status ugrožene, a i zaštićene vrste. Njen najlekovitiji deo je rizom kojim se i vegetativno razmnožava.

Zbog neracionalnog prikupljanja podzemnih izdanaka, njen, ali i opstanak njoj sličnim vrstama i dalje je ugrožen. Zato je lincura zaštićena zakonom i nalazi se pod režimom nege i zaštite Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koji sprovodi program njenog vraćanja na prirodno stanište – Staru planinu.

U Srbiji se najčešće pominje samo kao lincura, ali zbog ogromne popularnosti ima veoma velik broj lokalnih imena. Njih su beležili mnogi naši etnolozi, botaničari, farmaceuti i drugi naučni radnici: vladislavka, gencijan (Orfelin); rafet, sviš, svišel, svišč, sviščak, cvić, košutina brada, lincura, srčanik, srčenjak, srčenjača, trava od srdobolje (Vuk); raven (Pelivanović); roven (Petrović); lecijan, lincjura (Pančić); sviščel, sirištara žuta, srčenica (Jurišić). Poreklom je iz alpskih i podalpskih predela centralne i južne Evrope, gde doseže nadmorske visine i do 4.500 metara. Često se sreće na planinama Španije i Portugalije, Pirineja, Sardinije, Korzike i Apenina, preko Jure, Vogeza, Alpa, Francuske i Švajcarske, sve do Balkanskog poluostrva i Karpata. Na Balkanu je najviše ima u Bosni, Lici i jugozapadnoj Srbiji. Raste na nadmorskim visinama od 300 do 2.500 m – na planini Stolovi u Ibarskoj klisuri javlja se na 300 do 400 m. Lincura iz Bosne je na glasu zbog svog kvaliteta, a ona sa Zlatibora poznata je u svetu kao jedna od najboljih.
Podzemni organi su joj vrlo razvijeni i razgranati. Rizom je kratak, debeo i grana se na 2 do 10 dugih, debelih korenova. U svežem stanju je sočan, jedar, mek i veoma se lako seče. Na preseku je beo i izuzetno gorkog ukusa. Stabljika je nerazgranata, prava i snažna, do 1,5 m visine. Listovi su goli, celog oboda, s nervima savijenim u luk. U donjem delu stabljike (pri zemlji) veoma su krupni, na drškama široko eliptični i plavičastozeleni, naborani i meki. U gornjem delu stabla su sitniji, sedeći (bez drške), jajasti, zašiljeni, pri osnovi srasli u rukavac. U prvoj godini života stvara samo rozetu prizemnih listova, kasnije iz nje izrasta stablo, dok se cvet javlja tek treće ili četvrte godine. Cvetovi su krupni, zlatnožute boje, udruženi u pazuhu listova i poređani u spratove na gornjoj polovini stabljike. Pojavljuju se od jula do avgusta. Oprašuju ih leptiri i insekti. Plod je duguljasta čaura, duga do 6 milimetara i puna semena.

Kod nas raste na planinama istočne Srbije kao samonikla biljka. U sličnim uslovima gaji se i na manjim plantažama. Uzgaja se radi korena uglavnom u Rusiji, Rumuniji, Bugarskoj, a ređe i kod nas. Raste na izrazito nepristupačnim, planinskim i kamenitim terenima. Ne bira zemljište i dobro raste na lakom, peskovitom ili ilovastom, teškom i glinovitom tlu. Voli umereno vlažna, ali i dobro drenirana zemljišta, a odgovaraju joj kisela, neutralna i bazna. Pogoduju joj osunčani položaji, ali dobro raste i u polusenci. Otporna je na mraz. Raste sporo, ali je dugovečna vrsta. Koren može da doživi i više od 50 godina i da dostigne težinu do 6 kilograma.

Praktičnija proizvodnja iz rasada

Vekovima se prikuplja na prirodnim staništima širom Evrope, a tako i kod nas. Koren se vadi u jesen, i to samo od starijih biljaka. Oni krupniji seku se uzduž, a zatim suše na suncu ili u sušarama. Osušen koren ima žutobeličastu boju. Prilikom prikupljanja rizoma, nephodno je odseći korenovu glavu (gornji deo korena, iz kog se razvija stablo) i vratiti je u zemlju, da bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Ukoliko koren ima više glava, trebalo bi ih razdvojiti i posebno posaditi u sadne jame. Na ovaj način obezbeđuje se ponovljena bogata berba već posle nekoliko godina. Upravo je zanemarivanje ovog pravila dovelo do opasnosti od njenog istrebljenja na prirodnim staništima.

Jedan od načina zaštite na prirodnim staništima, ali i za dobijanje najkvalitetnije sirovine je plantažno gajenje. Može uspešno da se gaji i izvan svoje prirodne oblasti rasprostiranja. Poznati su pojedinačni primeri uzgoja u Engleskoj, ali kao vrtne biljke. Plantaža može da se obrazuje direktnom setvom, sadnjom rasada ili korenovih reznica. Uzgoj na plantaži traje pet do šest godina. Usev daje najbolji prinos ako se gaji u uslovima sličnim onima na prirodnom staništu, u prvom redu na nadmorskim visinama iznad 1.500 m. Za gajenje se bira srednje rastresito, plodno, slabo zasenjeno zemljište s dosta vlage i bogato krečnjakom. U prvoj godini, lincuri je neophodno mnogo hrane, te se preporučuje da se po jednom hektaru unese od 400 do 600 kg NPK đubriva, i to formulacije s naglašenim kalijumom.

Praktičnija je proizvodnja iz rasada, jer u slučaju direktne setve u prve dve godine izuzetno sporo raste. Ako se gaji direktnom setvom, ona je u septembru ili u martu. Seje se u kućice dimenzija 60 d60 cm, po 10 do 15 semenki po kućici. Rasad se proizvodi u hladnim lejama s mogućnošću zasenjivanja ili ispod drveća. Plantaže se podižu krajem marta, na prethodno dobro pripremljenom zemljištu. Rasađuje se na razmak 50 d 50 ili 60 d` 60 cm u jamice, tako da lisna rozeta bude na površini tla. Nepravilan položaj loše utiče na razvoj glavnog korena. Razmak između biljaka trebalo bi da bude oko 20 do 25 cm, što obezbeđuje 550 do 1.000 biljaka po aru.

Za berbu su najpogodnije peta i šesta godina. Tada je koren dugačak do 40 cm i težak više od 400 grama. Skupljaju se samo stariji korenovi od biljaka koje su već cvetale. Korenovi se vade pažljivo, a pupoljci iz rizoma vraćaju u zemlju. Koren biljaka starih deset godina težak je i do 5 kg – sa starošću biljaka povećava se veličina korena a samim tim i prinos – kreće se od 3.000 do 5.000 kilograma po hektaru. Korenovi se peru pod mlazom vode da bi se odstranila nečistoća, seku po dužini, a zatim suše u što kraćem vremenskom razdoblju i u tankom sloju, na 45 do 60 Soksleta. Osušen materijal je žute boje, karakterističnog mirisa, najpre slatkog a zatim gorkog ukusa. U novije vreme traži se sasvim bled i osušen materijal, koji se dobija sušenjem na 80 Soksleta, odmah posle iskopavanja. Prilikom sušenja odnos je 5:1.

Gajenje lincure u sušnim godinama otežava potreba za navodnjavanjem. U prvoj godini navodnjavanje zasada je skoro redovna potreba. U tom periodu koren zasađenih biljčica nalazi se jako plitko i svaki nedostatak vlage se nepovoljno odražava na njihov rast i razvoj. U kasnijim godinama, navodnjavanje je potrebno u slučaju nastanka dužih sušnih perioda.

Oprez!

Na prvi pogled veoma je slična otrovnim vrstama iz roda čemerika (Veratrum), s kojima neretko može da se nađe zajedno na istom staništu, te je neiskusnim beračima lako da ih pomešaju. Obe vrste su višegodišnje i rastu na sličnim staništima.

Gorka i lekovita

Lincura je pre kininove kore bila jedini lek za lečenje malarije. U naučnoj i narodnoj medicini kao lekovita materija koristi se njen koren (Gentianae luteae radix). Sadrži heterozide gorkog ukusa koji su njeni glavni lekoviti sastojci i neki među njima se smatraju najgorčim materijama – gorčina se oseća čak i u razblaženju 1:58.000.000. Zbog toga je ova biljka najtipičniji i najbolji amarum tonicum. Gorčinom svojih heterozida stimuliše pokretljivost želuca i izaziva intenzivnije lučenje želudačnog soka, pojačava pražnjenje žučne kese i lučenje žuči. Ne sadrži tanine, te može da se meša s mnogim drugim biljkama u raznim kombinacijama sa svojstvenim lekovitim dejstvom. U naučnoj medicini najčešće se koristi kao sredstvo za jačanje organizma, a u narodnoj, naročito u planinskim krajevima, protiv bolova u stomaku i grudima, groznice, za podsticanje i poboljšanje apetita. Koren se najčešće stavlja u rakiju (ponekad i u vino) ili se kuva. Upotrebljava se i u lečenju anoreksije, atonične dispepsije i gastrointestinalne atonije.

Prilikom njene upotrebe postoje i izvesne kontraindikacije i osobe s povišenim krvnim pritiskom i čirom ne bi trebalo da je koriste. Utiče i na menstrualni ciklus, a postoje i podaci o mutagenom dejstvu, te se ne savetuje njeno korišćenje tokom trudnoće i laktacije.

Osim heterozida, koren sadrži amaroservin i amaropanin, ksantonske derivate i neke piridinske alkaloide. Od njega se proizvodi veliki broj različitih preparata za medicinsku upotrebu – tečni ekstrakti, tinkture, lekovita vina i dr.

M. Volčević

Dobro jutro broj 544 – Avgust 2017.