Kao i svakom mladom biću ili zajednici u razvoju, i pčelinjem roju, bilo da je prirodni ili namerno formiran, potrebno je u početku dati makar malu potporu. Valja mu pomoći da se razvije i postane samostalna pčelinja zajednica, sposobna da se sama o sebi stara, pa i da uzvrati davanjem prinosa.
Piše: prof. Dejan Kreculj
U vrelim avgustovskim danima to je, pre svega, pomoć u snabdevanju vodom. To je prilika da se podstakne mlada matica na intenzivnije zaleganje, a to se može dobro iskoristiti da se stimulativnim prihranjivanjem unesu i odgovarajući aditivi.
Samo spravljanje sirupa nije nepoznanica, količina aditiva data je u uputstvu, a već dugo vremena plastične hranilice postale su sastavni deo svake košnice. Međutim, i pored toga, još uvek je u upotrebi mnogo košnica nastavljača s klasičnim drvenim hranilicama koje su sastavni deo zbega. Ako su nastavci i svi drugi elementi košnice savesno i redovno održavani, šteta je ne iskoristiti i ovakve hranilice. Ali, zbog osobina drveta, odnosno lesonita ili lepenke koji su se nekada obično koristili za dno hranilice, njihove poroznosti i utezanja i vitoperenja spojeva, teško je obezbediti pouzdano zaptivanje, te mnoge umeju da procure ili da vlaže sa donje strane.
Nekada je pčelarima preporučivano da se sve dobro istutkališe, a površine povošte. Takva hranilica ima još jednu nepogodnost – teško ju je održavati čistom, a spojevi su odlično mesto za razvoj gljivica i svakojakih patogena. Svakako da to nije razlog da bi se izbacile iz upotrebe, tim pre što su deo višestruko korisnog zbega.
Rešenje je veoma jednostavno i pomalo „ukradeno“ iz kulinarstva. Potrebno je samo od aluminijumske folije, namenjene upotrebi u pripremanju hrane, oblikovati bazenčić u koji se sipa sirup. Prethodno se iseče dovoljno veliki komad, a potom lagano rukom oblikuje, tako da čini oblogu drvenog dela. Krajevi se blago naboraju, kao i uglovi, jer se time dobija obilje neravnina za sigurno hodanje pčela. Čak i samo dno može biti nešto naborano, da bi nespretne pčelice, koje padnu u sirup, mogle lakše da se izvuku iz nevolje. Ova folija daje apsolutnu neporoznost, a sanitarna ispravnost zagarantovana je njenom prvenstvenom namenom za kuhinjske potrebe. Čim se roj razvije i prihrana prestane, folija se baca, a za narednu upotrebu nova se lako pravi.
Drugo na šta bi valjalo ukazati jeste pomoć oko orijentacije. Iako se košnice boje raznim bojama, zbog sve učestalijih vrelih leta, ako već nije drugačije urađeno, vrlo je praktično da sve košnice, pa i one u kojima su mladi rojevi, budu bele. Za razliku od boja, koje mogu imati čitav spektar nijansi, bela je uvek bela, svi nastavci su iste boje, a treba se setiti i malo osnova fizike, optike, koja nam ukazuje na to da bela najmanje apsorbuje zračenje.
S druge strane, uniformnost u boji može da ima za posledicu naletanje pčela, a kod oplodnjaka i određeni rizik da mlada matica promaši sopstvenu košnicu. Prema preporukama pčelarskog saveta jedne britanske grofovije, uputno je postaviti na košnice oznake kraj leta. Oni savetuju da to budu oznake nalik putokazima, prečnika oko 10 centimetara, i to uz korišćenje plave podloge sa žutom strelicom ili žute podloge s plavom strelicom. Ova kombinacija boja veoma je uočljiva pčelama. Oznake se mogu stavljati na stubiće ispred košnice, napraviti od samolepljive folije ili drugog materijala.
Jednostavno i svima dostupno rešenje iz prakse je da se iskoriste obični plastični poklopci od ambalaže. Na primer: plavi je poklopac od pakovanja špahtel-kita, a žuti poklopac šestougaone čaše za med od pola kilograma. Ako se želi plavi krug na žutoj podlozi, tada je potrebno uzeti nešto veći žuti poklopac od kantice majoneza. Naravno, ovo su samo neki primeri, a ambalaže raznih boja ima bezbroj. Na telo nastavka iznad leta oznaka se može zaheftati klamericom, zakucati ekserićem ili jednostavno se za to može upotrebiti pribadača.
