Kada je pre nešto više od tri decenije odlučio da ode u Švajcarsku i napusti svoje rodno Bučje, Milomir Milosavljević ostavio je za sobom porodicu, rodnu kuću i porodično nasleđe – dvesta godina staru vinariju, čije loze potiču još iz rimskog doba. Tamo u „Rebbaugenossenschaft Spiez“, u kantonu Bern, otišao je kao seljak sa životnim fakultetom u proizvodnji vina. Želeo je više, da nadogradi znanje, da iskusi tu nemačku preciznost u svakoj kapi koju proizvede, da shvati francusku prefinjenost i sve to donese ovde, sinu i unuku.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
– Imao sam samo osam razreda osnovne škole – seća se – ali me to nije sprečilo da vrlo brzo naučim nemački jezik, zatim i francuski i da napredujem u poslu. Održavao sam vinograd i podrum, uvideo da i mi ovde na našim prostorima dosta toga znamo, ali nam je potrebna preciznost i prefinjenost – kaže. Iskren, tih i skroman, ne odaje utisak da je tamo negde u dalekom svetu, stekao mnogo. Ostao je u duši Bučjanin, vezan za svoje vinograde.
Ubrzo za njim došla je i supruga koja je u Švajcarskoj radila 25 godina. Mogli su oni da rade i u nekoj fabrici, da imaju mnogo lakši posao, ali voleli su i vole vinograd i vino. Milomir priznaje da je i plata bila odlična. Imao je primanja kao inženjer koji je završio fakultet i započinjao svoju karijeru, naglašava vinar, koji nakon penzionisanja nije želeo da stane, već je svoje znanje iskoristio u Srbiji.
– Ne mogu da se odmaram. Čovek živi i živ je dok radi. Mogao sam sa svojom penzijom da uhvatim ženu za ruku, pa da zajedno šetamo po svetu, obilazimo letovališta. Meni je želja bila da ostavim nešto deci i unučićima, da održim porodičnu tradiciju, a šta je lepše ostaviti im od vinograda – kaže.
Što je želeo, to je i uspeo. Vrativši se u Srbiju, pokosio je travu po vinogradu, posadio novu lozu, otvorio zakatančenu vinariju i krenuo s poslom. I to ne bilo kakvim, već zlatnim. Njegova „Vila vina“ osvajaju odličja gde god se pojavi.
– Moj kaberne sovinjon barik, najbolje je plasirano srpsko vino na Međunarodnom sajmu vina u Bergamu, u Italiji. To je specijalizovan svetski sajam samo za dve sorte vina, kaberne sovinjon i merlo. Osvojili smo dve zlatne medalje, od strane stručnog žirija i od žirija novinara. Na tom sajmu se dele samo zlatne medalje, nema srebrnih i bronzanih. Prema broju učesnika, odredi se koliko će zlatnih medalja biti podeljeno. Ukoliko se ispuni bonus, na primer 35 od 100 prijavljenih, tih 35 dobija medalje – objašnjava Milosavljević, uz napomenu da je jako zanimljiva priča o tome kako je vino uopšte dospelo na takmičenje.
Kada ga je probao, učinilo mu se da nešto nije u redu. Nije bilo ono što je od vina očekivao. Požalio se prijatelju koji mu je predložio da ne daje sud pre nego što ga neko drugi pruži, nego da vino pošalje na takmičenje u Bergamo, koje je za to specijalizovano. Preko udruženja Milomir je uplatio kotizaciju i poslao jednu bocu. Priznaje da se iznenadio kada su stigli rezultati. Sačekao je da prođe još neko vreme, otvorio bocu odležalog vina i shvatio da je pogrešio. Bilo je odlično, ali mu je bilo potrebno vreme, zadovoljno, prihvatajući grešku kao iskusni vinar, priznaje Milomir, dodajući da mu je najdraže što su u Srbiji ljudi iz faha prepoznali njegov rad.
– Osim ovog nagrađivanog vina, proizvodimo i crni prokupac, a od belih sorti tamjaniku i beli sovinjon. Od tamjanike radim i barikiranu tamjaniku, koja je na velikom ocenjivanju srpskih vina u organizaciji Udruženja vinara i vinogradara Srbije osvojila zlatnu medalju i bila je drugo plasirano vino po broju osvojenih zlatnih medalja. Prokupac je, takođe, dobio zlatnu medalju. Pravimo i kaberne sovinjon, klasični kaberne i barikiran, osim njih još i merlo i širaz, kao i roze od kupaže kaberne, prokupac i širaz – otkriva Milomir tajne vinove loze za koju se čulo sve do Aljaske.
Malo selo Bučje na desnoj obali Zapadne Morave pročulo se po celom svetu. Vino Milosavljevića pije se i na Aljasci, a izvezli su i u Kinu, Japan, u sve zemlje koje traže alkoholna vina. Ljudi probaju ova vina na raznim degustacijama po Srbiji, na sajmovima i onda ih preporučuju svojim vinarijama i uvoze. Interesantno je, bili su u Bučju gosti s Novog Zelanda, iz Australije, Kine, Japana, Rusije, iz mnogih država Evrope. Dolazili su i ambasadori Austrije, Meksika, Kube.
Kao dobar domaćin, Vinarija „Vila vina“,uz dobar gutljaj, nudi i dobar zalogaj.
– Osim vina ponudimo im domaću hranu, proizvedenu od naših namirnica, sve bez hemije. Svako ko dođe pronađe nešto za sebe – zaključuje vinogradar iz Bučja Milomir Milosavljević.
Žrtvuju višak roda, da bi dobili kvalitet
Milomir je naročito ponosan na to što su porodični vinogradi zatravljeni i ne kopaju ih. Ništa od veštačkih đubriva nije u upotrebi, dok su sredstva za prskanje minimalizovana. Pred zrenje se u vinogradu vredno radi, jer odstranjuju višak roda i lišća, kako bi kvalitet zrna bio bolji.
– Primenjujem znanje nadograđeno u Švajcarskoj i okrenut sam kvalitetu zrna. To je najbitnije. Zbog toga pred zrenje odstranjujemo višak roda i lišća. Cela porodica je u tome, svi radimo: od najstarijeg do najmlađeg i svako ima svoj posao. To za nas nije moranje, već radost – kaže Milomir Milosavljević, srpski vinar sa švajcarskom školom.
