Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Muke po Luki na Svetu Petku

Muke po Luki na Svetu Petku

853

SLAVE NAŠE NASUŠNE

Ima tome desetak godina, možda i koja više. Nedelju dana pred našu slavu Svetu Petku uvek je gužva, neka prijatna nervoza, ne svadljiva, već ona što dolazi od želje da sve bude kako valja i dolikuje, da se sve spremi, da svi budu srećni, da se hvali umeće domaćica, da se kuća napuni radošću. I, da bude radost, pesma, veselje, da bude šetnja po zgradi dok se u komšijske frižidere nosi pripremljena ruska salata na sitno sekcana, dok sve nerve ne pokida a ruke ne utrnu, jer tako sestra hoće. Ovali mesa, kolači, piće, sve je to sistemski raspoređeno po komšiluku, nadajući se da ćemo kad zagužva znati gde je šta odneseno. Samo smo se nadale, a od nadanja do potpunog sloma sistema i histerične potrage u poslednjem trenutku, malo je.

U tom haosu, nekako nam je promaklo spremanje maturske ekskurzije našeg kuma Luke. Završava dete osmi razred, pa na Kopaonik, na put sa školskim drugovima. Ne zna se ko je tih dana bio sluđeniji, kuma, Luka, ili nas dve. Mislili smo da sve ide pod konac, a konac je malo, malo pa pucao.

Dostojanstvo prvog dana i burne paterice

Prvi dan slave, onaj glavni, protekao je glatko. Izlomili smo kolač, upalili sveću i dostojanstveno pomenuli ime svetiteljke.

Drugi dan, paterice, onaj u kome se nadoknadi sve što se mirovalo i bilo smerno, krenuo je vrlo burno. Luka je otputovao na ekskurziju, a umesto od njega, na svakih pet minuta, kuma je dobijala poruke od razredne. Deca nemoguća, niko ništa ne sluša, roditelji nezainteresovani da se mešaju, jedino Sandra pokušava da smiri situaciju. Bezuspešno, naravno. U nekom trenutku, Dušan, njen suprug pokušava da pomogne pozivajući Ninu, Lukinu najbolju drugaricu.

-Halo, Nina! E, pa kako si? Kako vam je u putu? Lepo kažeš. Aha, dobro. A kako je Luka, šta on radi – pita kum?

Smeje se, jer Nina s druge strane žice, upravo, baš u tom trenutku, gubi signal.

-Jao, čika Dule, ne čujem vas ništa, šušti, šušti…halooo – prekida vezu, dok se mi okupljeni oko „zabrinutog“ oca kidamo od smeha na dečje fore.

Shvatili smo da od te priče nema ništa i da sve zavisi od Lukine dobre volje, koju ćemo kasnije dovesti u iskušenje. U međuvremenu, nama pristižu gosti, oni raspevani, što cele godine čekaju drugi dan slave i razlog da do sledeće pričaju o tome. Među prvima dolazi naš Mile, vodeći sa sobom, oslonjenog rukama o ramena, slepog drugara Vladu, miljenika celog društva. Vlada je bio jedan od onih ljudi koje su, zbog svojevrsnog humora na svoj račun, vedrine nepobeđenog duha i volje za životom, svi obožavali.

– Alo vas dvojica – dozivam ih da čuje cela zgrada dok se penju uz stepenište – treba li da palim svetlo da Vlada bolje vidi?

Kroz zgradu odzvanja gromoglasan smeh. Vlada u jednom trenutku, tako zacenjen, staje Miletu na nogu, sapliću se i umalo padaju pred vratima.

– Ćuti, bre, Živka, nemoj to žito da jedemo za saranu, umesto za slavu – smejemo se zajedno, grlimo i ljubimo, onako svojski, da od zagrljaja pucaju kosti, a od poljubaca gori lice. Dok su se smestili i poslužili, Vlada nestrpljivo ispušio tri cigarete u cugu, kod kuće ne puši krije se od mame čoek od četrdeset i kusur godina.

Stigla je i drugarica iz Novog Sada. Lepuškasta, crnka, malo punija u struku i kukovima, vesela i radoznala, prišla je prvo Vladi, jer kako drugačije. O njemu je slušala mesecima unazad. Pruža mu ruku, on odgovara, prelazi rukom preko njene i kaže kako mora da joj opipa lice da bi je upoznao. Kreće lagano prstima preko čela, očiju, nosa, zadržava se na obrazima i kao iz topa ispaljuje:

– Ih, imao bih te sedam dana upoznavati.

U sobi nastaje urnebesan smeh. Drugarica se malo postidela, zajapurena u licu, zbunjena njegovom iskrenošću, prihvata šalu, nije mu zamerila, nasmejala se i sela.

Spasonosni SMS i breg kojeg nema

U tom, zabrinuti roditelji Lukini i Ninini zauzeli su svoja mesta. Kuma već duboko očajna što joj se sin mezimac ceo dan ne javlja, puši cigaru za cigarom, ništa ne može da je oraspoloži. Ništa do njene „lude“ kume Ljubice koja preuzima slučaj i kreće u akciju. Na Lukinu adresu stiže sms u kome ga obaveštava da su ona i njegova majka, kako se on ceo dan nije javljao, krenule na Kopaonik i da su već kod „Bumbarevog brega“, brda, za koji nismo sigurni da li postoji, ali je u momentu otreznilo svih trideset klinaca, a dugodozivanog ponukalo da odgovori. U trenutku kada je Ljubičin telefon zazvonio, svi koji su bili oko slavskog stola su zaćutali, muva se čula nije, a spikerfon je, naravno, uključen.

Foto: vecteezy

– Alo, kumo, gde ste vi? Kod kakvog „Bumbarevog brega“? Šta petnaest minuta do nas? Jeste li vas dve normalneee? Jeste li normalne? Kako ste mogle da krenete? Znao sam, tačno sam znao da će Sandra da mi upropasti ekskurziju? Možda ona i ne biiii, ali ti si luda skrooooz, za tebe znam da jesi – kuka dete na sav glas.

U sobi ko pod stolom, ko pobegao, ko se ujeda za usne da ne prasne, a svi očima na Ljubicu da prekine vezu.

– Dobro Luki, nemoj da se nerviraš, ljuuuubi te kuma! Evo, sad ćemo mi biti tu, za desetak do petnaest minuta – spušta slušalicu u poslednjem trenutku.

Nastaje haos, vrištanje, neki je grde kako je mogla, a i sami bi to uradili, neki čestitaju na dosetljivosti. Dok smo se smejali i komentarisali stiže i poruka od razredne:

-Ne znam šta ste mu rekli, ali žurka je gotova, soba je tip-top sređena, konačno mogu da odahnem. Odahnuli su i kum, i kuma, i cela slava. Veselje je moglo da počne. A Luka? Dočekali smo ga sa transparentom na vratima sobe „DOBRO DOŠLI U BUMBAREV BREG“. Treba li da napomenem da sa nama nije pričao do maturske večeri…

Piše: Zorica Dragojević