Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА О ДЕДА ЈОВИ С РОМАНИЈЕ (6): Људи које је чувени...

НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА О ДЕДА ЈОВИ С РОМАНИЈЕ (6): Људи које је чувени травар лечио од рака и данас живе

Људи које је чувени травар лечио од рака и данас живе

579
Фото: Pixabay

Сведочење Зорана Милошевића из Ужица кога је деда Јово излечио 1982. године, а као двадесетседмогодишњака, који је добио 18 зрачења и карцином му је и даље напредовао, лекари из Београда су га пустили кући да умре:

– Деда Јово је учио и размењивао искуства и кад сам ја био код њега 1982. године, а тада је имао 96 година. У кући су му били само разни чајеви, књиге и писма. Дописивао се с природњацима из Русије, Немачке, Француске, Америке, Аустралије, из читавог света.

Када се међу народом на Рогатици прочуло да деда Јово Мијатовић лечи рак и леукемију, то није добро звучало у време великог развоја фармацеутске индустрије у читавој Југославији, на чије су тржиште ушле највеће западне фармацеутске фирме, а свака република отварала је огромне фармацеутске фабрике попут „Алкалоида“, „Крке“, „Здравља“. Зато је, причао је деда Јово, донета пресуда на највишем нивоу: „Даље нећеш моћи“. Џаба хиљаде људи који су као мрави газили по Романији од Јовине станице, Јовиним путем до села Загајеви – држава је била јача. Деда Јово је добио позив да дође у пошту и покупи хиљаде писама које су му послали болесни људи из читаве бивше Југославије и из иностранства.

Искористивши ситуацију, оперативци ОЗНЕ су у зиму 1959. вешто извукли Јову Мијатовића из његове „пећине“ у Загајевима, где су га чували и о њему бринули његови пацијенти. Преобучени у поштаре, дошли су по њега. Ништа не слутећи, пошао је с једним комшијом саоницама које су вукли коњи и, кад је крочио у пошту, стављене су му лисице на руке и експресно је одведен у затвор у Сарајево.

Разлог за овакву акцију лежао је у томе што је у једном од првих бројева „Илустроване политике“, која је почела да излази у новембру 1958, почео и фељтон о лечењу рака петролејом, који је већ након четвртог наставка тираж са почетних 86.000 дигао на невероватних 300.000 примерака. Док су у „Политици“ трљали руке од задовољства и грозничаво тражили живе сведоке излечења, јер су се дотле ослањали већином на стране изворе (посебно руске и немачке), неко се сетио деда Јове и послао репортера у Загајеве. Када је репортер направио репортажу у којој су му сведочили људи излечени од рака који су пили Јовине чајеве и кад је фељтон већ одштампан, с највишег места је наређено да се фељтон повуче, а десетине хиљада већ одштампаног листа бачено је у контејнер. Али, и најава петог наставка фељтона на крају четвртог у којој стоји да ће бити објављене исповести Јова Мијатовића и његових пацијената, била је довољна за прави новинарски земљотрес.

Чувени публициста Зуко Џумхур, који је учествовао у стварању „Илустроване политике“ од првог броја,  причао је да је и налог за заустављање фељтона, као и налог за хапшење деда Јове дошао из Титовог кабинета. Тврдио је да је то било на захтев америчког амбасадора с којим је Тито преговарао о реализацији важног кредита којим је требало да се заврши ауто-пут „Братство и јединство“  између Београда и Загреба. По сведочењу Џумхура, који је био и чувени боем и један од ретких који се тих година усудио да критикује власт, амерички амбасадор Титу је рекао да постоји лист који пише враџбине ван цивилизацијских тековина, док се Америка труди да најновија достигнућа довезе у Југославију, а ту спадају и најмодернији лекови за најтеже болести.

Тито је, како је Зуко сведочио, само рекао: „Дајте, цивилизирајте ту Политику“, након чега је настао општи метеж у читавој кући „Политика“, док се није открило на шта је конкретно Тито мислио. Након што је само деда Јово завршио у затвору, свима је лакнуло јер су се многи уредници већ видели у њему. Ипак, Тито је био прагматичар. Када је Никсон затражио да му деда Јово лечи ћерку болесну од рака, а заузврат су на видику биле нове америчке милијарде, само 12 година касније, Тито је постао највећи Јовин заштитник. Нико више није смео да га пипне.

Данас, 33 године од Јовине смрти,  још увек живе десетине људи које је деда Јово Мијатовић излечио од најтежих болести, а међу њима је десетак излечених од разних облика карцинома. Један од живих је и Зоран Милошевић из Ужица, кога је деда Јово излечио 1982. Као двадесетседмогодишњака којем је након 18 зрачења карцином и даље напредовао, лекари из Београда су га пустили кући да умре.

-Када вас на почетку живота отпусте да умрете, имате осећај као да вас бетонска плоча удари у главу. Први пут посумњате да је све лаж и схватите да сте безвредни пијун чији живот никоме ништа не значи. У болници у Београду болесници су шапутали о деда Јови као последњој шанси, а онда је један мој земљак рекао да је умро неки пацијент кога је деда Јово лечио од леукемије а који је игром случаја био баш из Ужица. То нас је покосило као рафал и сви болесници су данима после те вести само ћутали и немо гледали у своје болесничке листе као у смртне пресуде – присећа се Зоран Милошевић.

Када се вратио у Ужице, Зоран није имао жељу ни за чим и само је чекао судњи дан, јер му се стање погоршавало. Онда је дошла пријатељица, медицинска сестра, села му крај  постеље и рекла: „Слушај, сине, сви говоре да је деда Јово излечио на десетине људи од рака. Чула сам и од других медицинских сестара из других градова да је многе излечио, а прича се да му и доктори иду по лек. Тај наш Ужичанин се купао у хладној Ђетињи и можда је зато умро“.

Кад је то чуо, добио је неку унутрашњу снагу и отишао је код деда Јове, сведочи  Милошевић. Чувени травар му ништа није обећавао, али није крио да је многе излечио од рака. Милошевић му је рекао да је умро тај Ужичанин ког је лечио од леукемије, а деда Јово се брецнуо и онако у браду себи рекао да се тај можда нечег није придржавао. Милошевић се сетио да се умрли пацијент купао у хладној води и то му рекао, на што је деда Јово опсовао:

-Ко ме не слуша, џабе овде губи дане. Болестан организам не трпи ништа екстремно. Ћелија полуди и претвори се у рак јер је доживела нешто екстремно. Или лоша храна, или отрови, или стрес… све то изазива рак  зато што се она брани од тога зла и мења свој облик. То је рак. И онда онколошки болесници питају лекаре шта да једу, а они им кажу – све. Па то је лудост – причао је деда Јова док је увртао брке, а ми очајници га гледали као хипнотисани. Свака ћелија мора да се храни да би живела. Да хоће да излече рак, пошто већ тврде да је он мутирана ћелија, онда би ваљда кренули да истражују чиме се рак храни. Био ми је пре неколико година неки онколог из Сарајева и довео ћерку студенткињу коју је напао рак грлића материце, а ја га питам је ли рак ћелија, каже јесте… Па да ли се храни? Каже –  храни се… А шта једе – а он у плач… Ваљда је мислио да га Бог кажњава преко ћерке јер је лагао људе. Или није смео да каже оно што зна јер ми је и он потврдио да је чтао да се рак храни искључиво беланчевинама и простим шећерима – препричава Зоран Милошевић деда Јовине речи.

Пре тачно пола века на РТС-у је емитован документарни филм Пурише Ђорђевића „Деда Јово“, снимљен 1968. године и који је исте те године приказан на Фестивалу документарног филма у Београду. То је био коначан крај вишедеценијских мука и пшотуцања по босанским затворима и то само због жеље да спасава људске животе. Када је спасао и тадашњег савезног секретара за народну одбрану Николу Љубичића, који је годинама по најчувенијим болницама тражио спас за себе и своје бубреге, на његову иницијативу одлучено је да се осамдесетогодишњем старцу више не загорчава живот. Договор је направљен с легендарним српским редитељем Пуришом Ђорђевићем, а он је смислио сценарио по коме се деда Јово брани и наговештава да престаје да лечи људе. У исто време филм доказује и истинитост тврдњи да Јово Мијатовић лечи и рак и леукемију, пошто приказује излечене од ових болест, попут Миодрага Сокића и Милована Вучинића. Ужичанин Зоран Милошевић се присећа:

– Деда Јово је учио и размењивао искуства и кад сам ја био код њега 1982. године, а тада је имао 96 година. У кући су му били само разни чајеви, књиге и писма. Дописивао се с природњацима из Русије, Немачке, Француске, Америке, Аустралије, из читавог света. У томе су му много помагали наши исељеници које је излечио. Дуго у ноћ је читао и писао, а колико се сећам, дописивао се и с Рудолфом Бројсом.  Основни његов лек за рак био је дестиловани петролеј, у који је потапао зелене орахе које је лично брао, а све је морало да одстоји неколико месеци. Тај лек Руси зову тодикамп. И  ја сам га пио, а уз то сам сваког јутра морао да поједем кашику самлевеног прополиса. С времена на време нам је давао и да једемо матични млеч, а храна по његовом програму исхране је била обавезна. Некоме је преписивао и Бројсову дијету са соковима  и то посебно тежим болесницима, као и чајеве за различите врсте тумора. Све траве је брао по Романији и сушио сам, чак и у позним годинама. Онако крупан и висок могао је без проблема да се сагне и убере травку и у 96. години. Ја сам упоредио чајеве које је мени преписао са чајевима који су препоручени код Бројса за ту врсту рака и установио сам да су скоро идентични. Али, пошто је Бројс своју тоталну терапију чајевима први пут објавио 1957. године, а ја сам тада код Јове Мијатовића упознао људе који су исто пили чајеве уз петролеј са зеленим орасима и били излечени још четрдесетих година од разних врста рака, заиста је велико питање ко је од кога преписивао. Мислим да је Јово Мијатовић био непоновљив и да је наша велика срамота што је тако заборављен.

Можда је стварно време да признамо да је Јово Мијатовић одавно нашао лек за рак, угрожавајући  један од највећих бизниса на свету, јер, према неким подацима, зарада од хемиотерапија већа је и од зараде од трговине оружјем.

А. Павловић

Добро јутро број 570 – Октобар 2019.