Насловна АРХИВА ОРАХ: Прекратити саднице

ОРАХ: Прекратити саднице

199
Фото: Pixabay

Резидба ораха је важна, али по мишљењу стручњака запостављена агротехничка мера. Препоручује се јер може знатно допринети већој и номичнијој производњи. Примењује се с циљем формирања узгојног облика, а касније ради обнављања родног дрвета, односно регулисања родности и приноса стабала. Резидба ораха биће олакшана уколико се познају основне карактеристике сорти које се налазе у засаду. Према месту формирања родних елемената, све сорте и селекције подељене су на сорте тзв. терминалне (шампион, срем, тиса и јупитер) и латералне родности (расна, сава).

У већини засада у којима се гаје сорте терминалне родности узгојни облик је котаста круна. Формирање почиње у првој години после садње. Саднице се увек прекраћују у пролеће, крајем марта или почетком априла, без обзира на то да ли су сађене у јесен или пролеће. Висина прекраћивања зависи од тога колико ће бити високо дебло. У савременом узгоју ораха оптималном се сматра висина 150–180 центиметара.

Приликом формирања котласте круне може се оставити четири, изузетно пет грана које заједно треба да су распоређене у кругу од 360 степени. У условима када их има више, угао је мањи. Том приликом води се рачуна да на тако малом одстојању једна грана не буде изнад друге. Вертикално растојање између рамених грана треба да буде 10–15 центиметара. То се постиже и мерама зелене резидбе. У периоду када прође опасност од позних пролећних мразева, односно када су младари дуги неколико центиметара, или су пупољци тек набубрели (пре листања), зеленом резидбом ваља уклонити пупољке или младаре који би могли бити конкуренти раменим гранама. Овом мером храна се усмерава у преостале, односно младаре који су изабрани за будуће рамене гране.

Младаре који су се развили испод оних одабраних за рамене гране не треба уклањати. Остављају се да би саднице у првој години имале што већу лисну површину. С обзиром на то да су по положају нижи, имаће слабији развој и неће бити конкуренција раменим гранама. Према наводима стручњака, ове гране остају обично две године, а чак и роде. Уклањају се резидбом у пролеће, у марту или почетком априла.

Током прве године орах испољава слаб пораст, па се у пролеће друге године рамене гране не прекраћују. Током вегетације препоручује се резидба на зелено. Она подразумева уклањање бочних младара који избијају у условима када је дошло до измрзавања вршних пупољака на леторастима или тек кренулих младара. У другој години леторасти ораха често достижу дужину од 15 па и више центиметара. Њихово гранање ће бити боље ако се прекрате. Пораст летораста биће добар и наредних година ако се благовремено и квалитетно ураде све неопходне агротехничке мере. Ради бољег гранања, и они се у пролеће прекраћују за четвртину или трећину дужине. Наставља се и зелена резидба која подразумева уклањање младара који се развијају на непотребном месту. Ову меру треба применити благовремено, односно што раније да се храна не би трошила за пораст младара који ће бити уклоњени.

Сорте ораха које имају тзв. Латералну родност захтевају други узгојни облик. Најчешће се формира побољшана пирамида. У пролеће, саднице се прекраћују на висину од 180 центиметара. Уколико су ниже, стручњаци препоручују да се прве године скрате на 40 центиметара изнад калема, а потом у току вегетације, најчешће средином августа, пинцирају на висину од 180 центиметара. Ваља уклонити и младаре који су се развили на висини до једног метра.

Прекраћивање летораста за четвртину примењује се од друге вегетације и ради се сваке године. На тај начин се зауставља пораст и потенцира развој латералних пупољака. Приликом прављења пресека, посебно оних који су већег пречника, треба бити обазрив. Препоручује се да се остављају патрљци дужи не десет центиметара, а потом их ваља оставити да сокови излазе неколико дана. После тога патрљак се уклања до основе и пресек премаже калемарским воском.

Редовну резидбу захтевају и родна стабла ораха. У односу на друге воћне врсте, ова мера није тако интензивна. У условима када се она редовно примењује, умањује се огољавање доњих грана и премештање рода у вршне делове круне. За засаде који се налазе у пуном роду препоручује се уклањање грана које ометају проток ваздуха и светлости кроз круну. Овом мером смањује се и могућност инфекције разним гљивичним болестима.

Леска се може гајити као жбун или стаблашица. Жбун се формира тако што се садница одмах после садње прекрати на око 20 центиметара, да би се потенцирао пораст изданака. Током године негују се три до четири изданка, а остали се уклањају. Не треба дозволити развој великог броја избојака. Они се резидбом стално обнављају, водећи рачуна о томе да осветљеност круне буде добра, јер то допри носи бржем формирању цветних пупољака, а родне гранчице које имају довољно светлости дају два-три пута већи принос од оних у засени. Када родност жбуна почне да опада и вегетативни прираст не прелази 5–15 центиметара, што се обично дешава после 15 година, приступа се подмлађивању. Основне гране се скраћују на 50 центиметара од површине земљишта и истовремено проређују. Старе скелетне гране замењују се младим, које су се развиле из изданака и почеле да рађају.

Калемљена, односно леска која се гаји као стаблашица, минимално се орезује. Углавном се проређује круна и усмерава раст скелетних грана, да би се добила умерено густа и округла круна. Висина дебла треба да је 80–100 центиметара.

С. Малиновић

Добро јутро број 538 – Фебруар 2017.